Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Sava centar postao je simbol prestonice i kako je govorio njegov prvi direktor Miloje Popović – hram socijalizma. Prvi deo objekta završen je mesec dana pre čuvene beogradske konferencije nesvrstanih, a 14. maja 1977. godine – konferencijski deo Sava centra svečano je otvorio Josip Broz Tito. Posle toga, izgrađena su još dva dela. Druga faza – zgrada Velike dvorane – završena je u junu 1978, a 13 meseci kasnije otvoren je i treći deo celine – hotel Beograd-Interkontinental.
Pred sam završetak drugog dela na jednom delu krovne konstrukcije došlo je do požara prilikom postavljanja poslednjeg sloja izolacije. Pred očima zapanjenog Beograda, jer se ogromna vatra videla iz skoro svih delova grada, velelepni objekat, ponos socijalizma, brzo je gutala vatrena stihija. Tog 13. maja 1978. samo zahvaljujući požrtvovanosti radnika na gradilištu i svih beogradskih vatrogasaca plamen je nekako bio ugašen.
Prvi plameni jezici, po pisanju medija, pojavili su se na samom vrhu kupole koja prekriva binu velike dvorane “Sava centra”.
Na prvi poziv dotrčali su svi radnici sa protivpožarnim aparatima, pa je tako velika sala potpuno zaštićena. Lokalizovanje požara bilo je vrlo teško, jer se tih dana postavljala zidna izolacija koja je bila lako zapaljiva.
Tek su specijalizovane vatrogasne jedinice uspele da se izbore sa vatrom bez većih posledica. S obzirom da je zbog izolacionih građevinskih materijala dim bio veći nego što je stvarna razmera požara, u početku se mislilo da je obuhvaćen mnogo veći deo gradilišta.
Deo konstrukcije koji je zahvaćen požarom služio je za scenske uređaje, kojima se diže i spušta zavesa, menja dekor, uređuje scena. Ceo ovaj prostor, uzdignut desetak metara izgrađen je od metalne konstrukcije, što je i zaštitilo od vatre delove zgrade i veliku salu.
S obzirom na ogromnu političku važnost Sava Centra za tadašnji sistem, gradilište su već od prvog dana nadzirali pripadnici tajne policije DB. Kada je vatra buknula, oni su se rastrčali i sprečavali fotografisanje požara, čak i profesionalnim foto reporterima, usled čega je ostalo veoma malo fotografija ovog događaja.
Zbog iste stvari, političke važnosti objekta, i činjenice da je sam vođa Josip Broz Tito otvorio objekat, tajna policija je sprečila da se rezultati istrage pojave u javnosti, ali i da mediji previše pišu o katastrofi. Takođe, svaka javna diskusija i priča u javnosti o požaru i njegovim uzrocima mogla je da ima posledice po svakog ko bi je izgovorio, pa su građani uglavnom prećutkivali svaki pomen vatre. Važilo je pravilo: jednostavno, bilo, desilo se, idemo dalje.
Sve firme koje su radile na gradilištu dobile su zadatak da se maksimalno napregnu i rade 24 časa svakodnevno kako bi se šteta popravila.
