Lični profesionalni pečat ostavila je kao urbanista-projektant novobeogradskih blokova tri, četiri i pet.
Sa praga Hemijskog fakulteta, koji je nameravala da upiše, Veru Paunović, 1945. godine vratio je budući suprug Milan. On je procenio da je njegova verenica, sa kojom je službovao u banci, rođena za arhitekturu. I nije se prevario. Gimnazijalka, koja je volela hemiju, izneverila je samo profesorku, kod koje je briljirala u izvođenju eksperimenata, ali je zato obradovala Beograd.
Arhitekta Vera Paunović u urbanističku istoriju prestonice upisala se kao izuzetan stručnjak. Udahnula je, sa kolegama, život Novom Beogradu. Na Arhitektonskom fakultetu diplomirala je 1951. godine, profesor joj je bio Nikola Dobrović. U isto vreme studirala je i istoriju umetnosti.
– Dve godine sam radila i studirala, a onda me je na raport pozvala komesarka Đela, strah i trepet u firmi. Mislila sam da mi sledi neki ukor, a ona, „partizanskim” glasom kaže: „Nama tvoja arhitektura ne treba. Znamo da posao radiš dobro. Rešili smo da ti damo stipendiju.” I od strašne Đele meni stiže spas. Stipendija je vredela, koliko i plata – priseća se.
Podršku je imala od svog izabranika, koji je takođe paralelno studirao Pravni i Fakultet muzičke umetnosti. Možda su žeđ za znanjem, podrška porodice i britak um osnažili ovu ženu, pa je elan, vedar duh i odlično zdravlje sačuvala čitav vek.
Vera je sedmog jula proslavila 100. rođendan. Slavlje je upriličila njena porodica, a pridružili su se i prijatelji. Čestitke i cveće primila je od od kolektiva Urbanističkog zavoda Beograd. Za ovu instituciju veže je pregršt uspomena, jer je tu provela skoro čitav radni vek, do penzije, 1985. godine. A, seća se, kada je kao student na radnim akcijama u pesku crtala kocke i u njima solitere. Kasnije su tako geometri premerili teren 400 puta 400 metara za zgrade. Zanat je „pekla” kao saradnik Milorada Macure, sa njim je radila na projektima Narodne banke u Somboru, zgradu „Infostana” u Zmaj Jovinoj, pa projekat štamparije preko puta Novog groblja… U Urbanistički zavod prelazi 1959. godine. Tu je bila samostalni urbanista-projektant za Novi Beograd, rukovodilac Odeljenja za detaljno planiranje, odgovorni urbanista u Odeljenju za posebne zadatke i rukovodilac Sektora za sprovođenje urbanističkih planova za Beograd. Lični planerski pečat dala je kao urbanista-projektant novobeogradskih blokova tri, četiri i pet, naselja Železnik i Kumodraž.
– Ponosna sam što smo stvarali Novi Beograd, a on pun ritova počeo je da se gradi na zdravom delu zemljišta ‒ na Tošinom bunaru, dok je sve drugo nasuto peskom. Planiran je bez garaža. Prva etaža bila mu je na koti 73, a Sava je na 71. Ispod auto-puta teče Mokroluški potok. Blokove jedan i dva kao eksperimentalne radio je Branko Petričić, a ja blokove tri i četiri gde je studentsko naselje, i pet, gde je ravna hala, projekat Zlokovića. Gradilo se samo za stanovanje, a nove generacije toj spavaonici su udenule dušu. Prvi put su u gradnji korišćeni prefabrikovani elementi. Oni nisu mogli da izdrže velike širine, pa su projektovani stubovi dolazili nasred sobe. Petričić je to pokušao da reši policama. A kako u to doba nije bilo lako doći do krova nad glavom, kolegi koji je imao i psa, ali ne i svoj kutak, rekli smo: „Stan je po tvojoj meri, jer ljubimca možeš da vežeš za stub”, šaljivo kaže Vera, i dodaje da im je gradilište bilo izazov.
– Geodeta je upao u živ pesak, jedva smo ga spasli. Obletali smo stalno teren, vozili su me i na motoru. Znala sam da odem zbog prozora, da proverim da li se otvara propisno, da se iz kupatila ne gleda u komšijski „atar”. Kad se gradi, ne sme da se zagradi. Nisam bila za visoke objekte – ističe arhitekta, pa navodi da kada je napravljen aerodrom (1962), osmišljeno je i naselje Ledine, a čistilo se i „divlje” na levoj obali Save. I nije išlo lako. Branili su se žitelji s Titovom slikom na grudima.
– Došao mi je jednom u kancelariju Rom, traži odobrenje da zastakli terasu. Nije dozvoljeno, ali odem da pogledam. Kad tamo, kreveti i u kuhinji, nema se kud, njih 17 i ja aminujem. Darovao mi je jabuke u marami – pamti Vera, jer je ovo primer da je zavod svima bio otvoren za savet.
Posle zemljotresa u Skoplju krojili su planove za dva naselja, i industrijsku zonu u Prištini, odlazili i u Prizren, na teren avionom, jednom ih pilot spustio u blato ‒ sada je to anegdota. Seća se i da su sedmično predstavnici zavoda dolazila na Gradski kolegijum. Iznet je problem „Mitićeve rupe”.
– U nju se bacalo đubre. Predložim da se rupa zatrpa i ozeleni. Tako je nastao prvi park na Slaviji – ističe naša sagovornica.
Zavod je ulagao u kadar. Paunovićeva je specijalizirala 1970. u Parizu, kao stipendista francuske vlade, a na predlog direktora zavoda Aleksandra Đorđevića. Odnela je film o Novom Beogradu, a Francuzi su među naseljima imali Kretej nalik Novom Beogradu. Pamti prijem kod Žaka Širaka. Zahvaljujući struci obišla je svet.
– Važna je vizura grada. Kod Terazijske terase to se izgubilo, a zamišljeno je da se širokim stepenicama spušta sa terase, i da pogled sa nje „puca” na Savu – kaže ona i upozorava da se u razvoju prestonice moraju naći rešenja po meri čoveka, da ostane u amanet.
