Zgrade u Bloku 4 građene su šezdesetih, a u jednu od njih se kao srednjoškolac 1966. uselio i Ivan Protić.
„Prvih mesec dana sam se vraćao u stari kraj kod drugara da prespavam jer je bilo prilično neuređeno“, govori 71-godišnji novinar za BBC na srpskom.
Kaže da je u tom periodu Novi Beograd bio „velika spavaonica u izgradnji“, te da je, ne računajući Palatu Federacije – poznatiju kao zgrada Saveznog izvršnog veća (SIV), do Brankovog mosta skoro sve bila ledina.
Međutim, iako su novi stanari tek pristizali u komšiluk, cvetala je maloletnička delinkvencija.
„U jednom trenutku je Novi Beograd bio drugi u svetu iza Rio de Žaneira, a onda je policija to sistematski čistila“, tvrdi novinar.
Uprkos brojnim mangupima koji su harali krajem, Protić smatra da je među njima postojao određeni kodeks, u šta se i sam u nekoliko navrata uverio.
„Jedan od njih, stariji Jefta nas je jednom okupio i rekao da će nam noge polomiti ako nas uhvati da krademo kola ili nešto u samoposluzi“, osmehujući se prepričava dogodovštine iz mladalačkih dana.
U kraj su se, kaže, doseljavali ljudi sa svih strana Jugoslavije, pa je tako u komšiluku bilo Hrvata, Crnogoraca, Albanaca i drugih nacionalnosti.
Većina je radila u javnim službama – vojska, policija i u drugim državnim institucijama.
Takođe, ispred njegove zgrade bile su podignute i barake u kojima su stanovali njegovi školski drugovi iz Devete beogradske gimnazije, čiji su roditelji gradili Novi Beograd.
Oni su se, kaže, svi međusobno družili.
„Nije bilo te socijalne stratifikacije kakva postoji sada“, dodaje Protić.
A nije bilo ni noćnog prevoza, pa se iz grada moralo peške, a ponekad i autostopom.
Ono čega je bilo napretek tokom letnjih meseci je slobodno vreme – koje je neretko provodio kupajući se na Savi, ali i prekoputa SIV-a u takozvanim barama.
Na igranke se išlo u obližnji Blok 3, u kafić „Soliter“, a filmovi gledali u bioskopu „Fontana“, u jednom od njegovih omiljenih objekata, gde je dvadesetak godina kasnije vodio i decu.
