Za ubistvo bivšeg radnika Državne bezbednosti javnost je saznala 5. avgusta 2001. godine, iako je likvidiran dva dana ranije
Nekadašnji radnik Državne bezbednosti Momir Gavrilović, poznat i pod pseudonimom pukovnik Perić, koji je dobio u ratu, ubijen je pre tačno 22 godine, kada se vraćao sa sastanka sa savetnicima tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Nalogodavci zločina i ubice Momira Gavrilovića nikada nisu otkriveni, ali je njegova likvidacija pokrenula sukob u tadašnjem DOS-u, što je dovelo do političkog skandala i optužbi na relaciji kabinet Vojsilava Koštunice i Vlada Srbije.
Momir Gavrilović, zvani Gavra ili Moca, ali i pukovnik Perić, ubijen je 3. avgusta 2001. godine, oko 22 časa, na parkingu ispred zgrade broj 15 u ulici Džona Kenedija u Novom Beogradu.
Na Gavrilovića su pucale najverovatnije dve osobe iz automatskog pištolja „škorpion“, kalibra 7,65 milimetara sa prigušivačem. Napadači su, prema tadašnjim izjavama očevidaca, seli u sivi „mercedes“, beogradskih tablica sa početnim brojevima 444 i pobegli u nepoznatom pravcu.
Policija je po uobičajenom scenariju blokirala čitav kraj, ali tragovi koji bi mogli dovesti do napadača nisu pronađeni. Nije odmah bilo ni saopšteno ko je zapravo ubijeni, pa su počela različita nagađanja.Dva dana kasnije, mediji su objavili da je ubijen bivši radnik Državne bezbednosti Momir Gavrilović.
Javnost se posebno uznemirila kada se saznalo da je na dan ubistva Gavrilović bio na sastanku u kabinetu Vojislava Koštunice u zgradi SIV-a. Sastao se sa Radetom Bulatovićem, tadašnjim savetnikom za nacionalnu bezbednost koji je kasnije bio direktor BIA i ambasador Srbije u Ukrajini, zatim Gradimirom Nalićem, tadašnjim savetnikom za ljudska prava i tadašnjom šeficom Koštuničinog kabineta Ljiljanom Nedeljković.
Za DB radio dve decenije
Imena onih sa kojima se Gavrilović sastao nekoliko sati pre ubistva zaintrigirala su dodatno već uznemirenu javnost. Policija je i dalje ćutala, a četiri dana posle Gavrilovićevog ubistva sazvana je konferencija za medije na kojoj se, osim visokih funkcionera policije, pojavio i tadašnji načelnik RDB Goran Petrović, koji je punih 12 godina radio sa ubijenim Momirom.
Policijski funkcioneri nisu ništa mogli da kažu o nekim novim detaljima istrage, jer ih nije bilo. Ni sama policija nije našla neke bitne tragove na mestu zločina, koji bi ih odveli do egzekutora. Na toj konferenciji pročitan je Gavrilovićev personalni dosije, tačnije odabrani detalji. Mediji su tako saznali da je Gavrilović u DB radio od 1979. do 1999. godine.
Prika ga čuvao, pa likvidiran
Zoran Ristović Prika je, mesec ili dva pre nego što je ubijen u maju 2001. godine, čuvao upravo Momira Gavrilovića. Kao pratilac raznih glavešina iz „crvenih beretki“ često je putovao po Krajini. Poslednji put bio je u Kninu 1995, neposredno pred „Oluju“, sa Momirom Gavrilovićem.
Bio je zaposlen u Beogradskom centru RDB, a po potrebama službe boravio je u Somboru i u Uroševcu na Kosmetu.Interesantno je da je bila prećutana Gavrilovićeva ratna karijera u tadaašnjoj Republici Srpskoj Krajni od 1991. do 1995. godine, gde je navodno i dobio ratni čin pukovnika dok je radio u tamošnjem Ministarstvu odbrane ili policiji, kao i da je u istočnoj Slavoniji bio jedan od komandanata oružanih formacija, kao i savetnik za bezbednost Milana Martića, ali i da je iz Službe otišao zbog neke afere. Tvrdillo se i da je Gavrilović bio na posebnoj vezi sa tadašnjim načelnikom Jovicom Stanišićem, koji mu je davao poverljive podatke.
Ni posle 21 godinu od ubistva Gavrilovićapravi razlog zločina nije otkriven.Spekulisalo se o više različitih motiva, ali je sve ostalo u sferi nagađanja.
Koban treći sastanak
Prvi motiv vezuje se za njegov sastanak sa Koštuničinim saradnicima. Mada se u medijima tvrdilo da je bio samo jedan sastanak, bila su zapravo tri. Koban po Gavrilovića, kako su tvrdili oni koji su sebe smatrali upućenim, bio je treći sastanak kada je i ubijen.
Odmah posle ubistva Koštuničina Demokratska stranka Srbije saopštila je da su Gavrilovića ubile nepoznate snage zato što je predao dokumenta koja optužuju tadašnju Vladu Srbije i Demokratsku stranku za korupciju i mnogobrojne afere.
Drugi motiv koji se pominje je delovanje pojedinih klanova. Prema ovom motivu glavni razlog zašto je Gavrilović ubijen leži u tome što je ovaj bivši DB operativac kolegama iz Javne bezbednosti navodno saopštio svoja saznanja o likvidaciji novinara Slavka Ćuruvije, koji je izneo dokaze o saradnji pojedinih ljudi iz kabineta Zorana Đinđića sa surčinsko-zemunskim klanom. I sam je postao žrtva, jer je navodno nameravao sve to da obelodani.
Lider radikala Vojsilav Šešelj se takođe ubrzo oglasio povodom ubistva Momira Gavrilovića i na konferenciji za novinare saopštio da poseduje dokument prema kome je tadašnji RDB pratio Gavrilovića uoči ubistva.
Ubistvo Momira Gavrilovića poslužilo je kao odličan argument za borbu u političkoj areni na relaciji DSS -DS i ostatak DOS-a. U medijima su svakodnevno pljuštale optužbe o tome ko stoji iza ubistva Gavrilovića. Saradnici dvojice politički najmoćnijih ljudi međusobno su se optuživali za kriminalne poslove i saradnju sa mafijom. Tadašnji šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije Vladimir Beba Popović rekao je da je policija morala da sasluša Ljiljanu Nedeljković zbog ubistva Gavrilovića. On je tad optužio da zna ko je ubio Gavrilovića, jer ga je odvratila od puta u Beč i pozvala telefonom da dođe na sastanak u kabinet. Popović je tvrdio da je Gavrilović bio jedan od ključnih svedoka svih kriminalnih aktivnosti DB posle 5. oktobra 2000. godine.
Ubio ga Teča?
Ubistvo Momira Gavrilovića iskorišćeno je i za pokušaj obračuna među zaraćenim kriminalnim grupama. Više od godinu dana posle ubistva Ljiljana Buha, tadašnja supruga Ljubiše Buhe Čumeta, bila je primorana od vođa „zemunskog klana“ da javno optuži svog supruga za niz krivičnih dela, što je navela u otvorenom pismu predsedniku Koštunici. U pismu je, pored ostalog, tvrdila da je ubistvo Gavrilovića izvršio Čumetov saradnik Dragan Nikolić, zvani Teča, ali ta teza je ostala do kraja na klimavim nogama i bez dovoljnih čvrstih i konkretnih dokaza, a tužilaštvo je odbacilo tu krivičnu prijavu i te navode.
Prijava je tada bila podneta i protiv Ljubiše Buhe Čumeta, ali je odbačena. Međutim, otvoreno se sumnjalo da je podnošenje krivičnih prijava protiv Čumeta i Teče imao za cilj za kompromitaciju Ljubiše Buhe Čumeta, sa kojim je tužilaštvo već vodilo pregovore o dobijanju statusa svedoka saradnika u zamenu za svedočenje protiv „zemunskog klana“ i Milorada Ulemeka Legije.
U srpskoj javnosti pojavio se i navodno neki Gavrilovćev dosije u kome se tvrdilo da je učestvovao u više likvidacija, da je imao privatni zatvor, ucenjivao imućne, bavio se reketiranjem. Međutim, i ovo se ispostavilo kao laž koja je imala za cilj da ubijenog Gavrilovića pokaže u lošem svetlu. Ko je iza svega toga stajao do danas je ostalo nepoznato.
Istina je bila da je odmah posle bombardovanja 1999. godine Gavrilović napustio DB i počeo da se bavi privatnim poslom. Iza sebe nije ostavio nikakve pisane tragove ili beleške o svom radu, ali ni o poslednjim sastancima u Koštuničinom kabinetu. Kakva je bila sadržina razgovora do danas je ostala tajna.
