Blok 45 nije samo betonski kompleks zgrada na Novom Beogradu; on je poseban svet za sve nas koji smo u njemu odrasli. Bio je i ostao mnogo više od prostornog rasporeda zgrada, igrališta i parkova – bio je scena na kojoj su se odvijale naše avanture, dečja maštanja i prve životne lekcije.
Moji prvi koraci na betonskim stazama Bloka 45 obeleženi su mirisom lipe koja cveta leti i zvukom fudbalske lopte. Sve je imalo svoj red i poredak – svaka klupa bila je okupljalište za neku ekipu, svaka zgrada imala je svoju decu koja su je „čuvala“, a svaki ulaz imao je svoje priče.
Nismo imali mnogo – par igrališta sa klackalicama i ljuljaškama, poneki improvizovani gol od cigli ili kamenja, ali smo imali maštu. Cela savska obala bila je naše igralište. Gradili smo kule od peska kod reke, pecali na improvizovane štapove i takmičili se ko može najdalje da dobaci kamenčić preko vode. Savska šuma bila je naša džungla, mesto gde smo se igrali „lovaca“ i „pustolova“.
Sećam se toplih letnjih večeri, kada bi se cela ekipa okupljala ispred zgrade. Klupice su bile centar sveta – tu su se pravili planovi za letnje dane i delile životne mudrosti. Oni stariji bi puštali muziku sa kasetofona, dok smo mi klinci maštali o tome kako ćemo jednog dana biti na njihovom mestu.
Zime su imale posebnu magiju. Kada bi pao sneg, betonski blok bi postajao bajka. Pravili smo staze za sankanje niz brdašce u centru i ona uz Savu, a lopatanje snega oko ulaza postajalo je zajednički posao – deca bi uzimala male lopatice i pomagali odraslima. Sećam se mirisa kuvanog vina i čaja koji su stizali sa prozora dok su komšije razmenjivale smeh i priče.
Prva simpatija mi je živela u zgradi preko puta. Svako veče sam smišljao izgovor da siđem dole i da je sretnem. Klupica kod trećeg ulaza postala je naše tajno mesto, gde smo delili bombone i snebivali se od pogleda drugih klinaca. Blok je bio poput velikog sela – sve se znalo i ništa nije moglo da prođe nezapaženo.
Kako su godine prolazile, Blok 45 se menjao, ali je zadržao dušu. Neke prodavnice su zatvorene, neka igrališta modernizovana, ali osećaj zajedništva nikada nije nestao. Danas, kad prošetam starim stazama, vidim nove generacije kako igraju istu igru na istim mestima i osećam blagi nalet nostalgije.
Blok 45 nije savršen, ali za mene će uvek biti dom. Njegova betonska hladnoća uvek je skrivala toplinu zajednice, njegov jednostavan raspored uvek je otvarao prostor za velike priče. Ovde sam naučio da delim, da se smejem, da maštam i da nikada ne zaboravim korene.
Blok 45 nije samo mesto – to je osećaj pripadnosti koji zauvek nosiš sa sobom.
