Buvljak na Novom Beogradu i prodaja polovnih stvari: Nostalgija ili preživljavanje

Tokom studija istorije umetnosti, krajem devedesetih i na početku novog milenijuma, tragajući za stručnom literaturom često sam posećivao buvljak polovnih stvari na Novom Beogradu, zato što je stručne knjige iz te oblasti nekad bilo lakše pronaći tamo, nego u gradskim bibliotekama.

Istovremeno, tamo su se prodavale mnoge stvari koje su donošene iz inostranstva, a koje se u zemlji pod sankcijama nisu mogle kupiti u regularnoj prodaji, ali su nekim čudnim putevima stizale do buvljaka.

Povratak u devedesete

Devedesete godine su na razne načine obeležili upravo buvljaci i ulična prodaja. Mnogo je onih koji su sankcije i inflaciju preživeli zahvaljujući tome, bilo da su pod vedrim nebom kupovali ili prodavali.

Danas, rastrzan između aktuelne vlasti koja pokušava da nas ubedi da smo ekonomski tigar i njenih kritičara koji se trude da argumentuju kako smo se ekonomski vratili baš u devedesete, prosečan Srbin pravo stanje stvari može da sagleda upravo odlaskom na buvljak.

Na najvećim gradskim pijacama u Beogradu, ali i svim drugim gradovima po Srbiji, sve je više ojađenih, opljačkanih i osiromašenih ljudi koji iznose i prodaju stare stvari ne bi li preživeli, ali realna slika naše stvarnosti.

Po prašnjavim šarenim prostirkama, ćebadima, krparama i mušemama se može pronaći doslovce sve. Ponuda je takva da se ni u najluđim snovima ne može zamisliti, a u stvarnosti pobrojati, jer ima polovne odeće i obuće, požutelih, ali i novih knjiga, starih časopisa i stripova, gramofonskih ploča, telefona svih vrsta, lustera, odbačenih igrački, porcelanskih figura, manje ili više funkcionalnih kućnih aparata, alata, šrafova, ključeva, escajga, posuđa, starih čajnika i svećnjaka, umetničkih slika, starog novca, antikvarnog nameštaja i uopšte raznih starina i antikviteta manje ili više sumnjive originalnosti i starosti, ali i hrane i lekova.

Trgovanje nostalgijom i uspomenama

Predmeti gube sentimentalnu vrednost, kada krene borba za golu egzistenciju i preživljavanje osiromašenog naroda.

Na pijacama polovnih stvari se svašta prodaje i kupuje, ali se najviše, reklo bi se, trguje osećanjima. Kada se nema za hleb, onda se prodaju i uspomene za sitniš, iz kuće se iznosi sve što može da donese koliko toliko novca neophodnog da bi se preživelo. Prizori sa ovakvih mesta u Srbiji mnogima stvaraju grč u stomaku, najčešće osećaj besa pomešan sa tugom i setom.

Međutim, ima na buvljacima i srećnih momenata – kod prodavaca kada uspeju da rasprodaju ono što su doneli, ali i kod kupaca kada im stvari koje vide pred sobom ožive uspomene i vrate film u neka prošla, bolja vremena. Najsrećniji su pasionirani kolekcionari starina kada na ovakvim mestima pronađu neki predmet svoje želje, pogotovu kada ga kupe za malo novca, a najčešće je baš tako.

Cene su uglavnom niske, pristupačne svakom. Zakoni ponude i potražnje besprekorno funkcionišu. Emotivna vrednost ulazi u cenu samo ako je kupac naivno ili iskreno pokaže. Prodavci su sa tim raskrstili, jer kome trebaju tuđe uspomene kada krče creva.

Penzija mala i svaki dinar dobro dođe

Na buvljacima, ali i na onlajn platformama koje služe za to, polovne stvari (ras)prodaju različiti slojevi društva. Od najsiromašnijih koji donose stvari pronađene na deponijama, oko kontejnera ili čišćenjem tuđih podruma, preko lopova koji prodaju kradenu robu do radnika koji donesu da preprodaju nešto materijala ili alata koje „ućare“ uz dnevnicu na nekom građevinskom ili sličnom poslu. Odakle stvari na buvljaku najčešće, narodski rečeno, ni Interpol ne zna.

Ima, naravno, i robe čije je poreklo poznato, čak se i naglašava, jer joj to podiže cenu. Na buvljacima je veliki broj penzionera, pripadnika građanske klase, čak i negdašnje aristokratije, koja je danas toliko ojađena i ponižena da je prinuđena da rasprodaje razne starine i antikvarne predmete, nasleđene sa generacije na generaciju.

Pojedini prodavaci su od prodaje polovne robe razvili poseban biznis i uglavnom je donose iz inostranstva. Nabavljaju je na garažnim prodajama u Zapadnoj Evropi, najčešće u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Kod ovakvih prodavaca je najviše tehničke robe i stvari za kuću, ali se sličnim kanalima nabavlja i garderoba. Preprodavci je kupuju u velikim, hermetički zatvorenim kontejnerima, a da pritom nemaju pojma šta se u njima tačno nalazi, sve dok ne dođu kući i raspakuju je. Nekad imaju više, nekad manje sreće, a cene formiraju u odnosu na to da li je odeća oštećena, odakle dolazi i naravno, da li je markirana.

Među tako nabavljenom garderobom, ponekad se nađu i nove stvari sa etiketom. Neretko su tu i skupoceni brendovi, pa se može desiti da među polovnim stvarima na buvljaku naletite na brendiranu novu stvar po ceni od 100, 200 ili 300 dinara.

Tuđi otpad je nečiji profit

Nije samo za prodavce prodaja polovne robe borba za golu egzistenciju, već i za mnoge koji je kupuju. Naime, i među kupcima ima onih koje je nužda naterala da neke stvari kupuju tu, polovne, jer nemaju novca da ih kupe nove, po regularnoj ceni. Zato je na buvljacima sve izraženija potražnja za svakodnevnim stvarima koje se na ovom mestu nabavljaju povoljnije nego u radnjama.

Za većinu kupaca poseta gradskim buvljacima ipak je samo razonoda. Dosta kolekcionara ih obilazi u lovu na skupocene predmete koje kupuju po niskim cenama.

Najiskusniji kupci dolaze rano ujutru – najkvalitetnija i najraritetnija roba se odmah proda.

Prodavci često nisu upućeni u vrednost određenog predmeta, pa postoji i veliki broj ljudi koji na ovaj način zarađuju tako što kupuju predmete koji imaju sentimentalnu ili umetničku vrednost koja je viša od one koju prodavci na buvljaku procene, pa ih onda očiste, ukoliko je neophodno restauriraju i prodaju po višim cenama na nekim drugim mestima, uglavnom onlajn, putem namenskih stranica na društvenim mrežama, najčešće instagrama i Facebooka.

Tagovi

Pročitajte još:

Free Porn