Stariji su zaboravili, žitelji srednjih godina se još bledo sećaju, a mladi i oni koji su se kasnije doselili iz ovih tekstova shvatiće da starosedocima Blok 45 „život znači”.
Postoje blokovske staze i prečice kojih danas nema. Ili su nestale sa lice zemlje ili više niko tuda ne prolazi. Preko današnjeg terena FK Sava 45 nekada je krivudala centralna blokovska prečica od četvorospratnica ka Brdu, koja se videla iz aviona kada se sleće na Surčin. Stazica kucavica, linija koja spaja i razdvaja blokovske kvartove i vidi se sa neba kao Kineski zid. Londonjak se nikada nije mogao videti iz aviona, bio je to šumski lavirint, savski Amazon, novobeogradska džungla.
Blok 45 je kao čovek koji ulazi u četvrtu deceniju života, zrelo doba. Lice se malo izboralo, vlasi ponegde posedele, a dosta toga se zaboravilo. Sve manje mu je važno šta ko misli i šta ko govori. Kaže se za čoveka u četvrtoj deceniji „sada je u najvećoj snazi…” A samo on zna da nije brz kao pre, niti da može da izdrži kao pre, a kamoli da sluša tuđa prigovaranja kao kad je bio mlađi. Čovek koji ulazi u srednje doba i sebe i druge vidi drugačije nego ostalo. Blok 45 se mnogo promenio od kada je nastao. Mnogi ljudi su otišli iz bloka, mnogi su došli, izgradilo se puno, ali se i mnogo toga izgubilo. Ima ljudi koji se sećaju kako je bilo pre deceniju ili dve, koji će vam i danas reći detalje neke od blokovskih priča kao da su se juče dogodile. Ali, malo je onih koji će moći da vam ispričaju nešto više o stazi koja se zvala Londonjak.
Sredinom sedamdesetih godina, pre nego što je nastalo šetalište uz Savu, na tom delu obale bila je gusta, prirodna šuma. Od mesta gde je danas šljunkara pa sve do Galovice, kroz gustu šumu išla je (a i danas se tamo nalazi) uska stazica. Bila je dugačka nekoliko kilometara i u pravcu Galovice išla uz samu reku, a u povratnom smeru bliže nasipu. Za tu stazu znali su pecaroši, vlasnici kućica na reci, tajni ljubavnici iz starog Beograda i deca koja su istraživala levu obalu Save. Teško je objasniti kako je i zašto ta uska staza utabane zemlje, ispresecana korenjem drveća i žarećim koprivama dobila ime Londonjak. Danas je teško poniknuti u logiku čudnog imena koje dovodi vezu stazu pored Save i London u Engleskoj. Nemamo koga da priupitamo kako i kada je krivudava staza ka Galovici dobila čudno ime.
U mirnija vremena, kada se nije svake večeri sa blokovskih međa čulo štekanje automata i pražnjenje pištoljskih šaržera, Londonjak je bio jedna od avantura za lokalne klince. Na poni biciklima, sa kojih su bili poskidani blatobrani sedla i nepotrebni delovi, dečaci u kratkim pantalonama su se hrabro upućivali u hladovinu šume pored Save. Na obrisima šume, započinjao je neki novi svet.
Londonjak je bio prva avantura u koju se moglo uskočiti brzo i koja je davala odmah ono što se upuštanjem u avanturu i traži – istraživački osećaj nepoznatog, nedefinisanu opasnost i izdvojenost od dosadne svakodnevnice. Vozeći bicikl punom brzinom kroz Londonjak, blokovski dečaci su učili da vide iza krivine, da ostanu uspravni kada im zadnji točak prokliza i da se ne plaše vetra i kiše.
Kada sve druge igre dosade, kada treba otići negde da se bude van prozorskog vidokruga odraslih, kada su se kovali pakleni planovi za budućnost – išlo se na Londonjak. Išlo se tom uskom stazicom uz Savu u grupi, jedan za drugim, kroz hladovinu, bez mnogo priče. Tu je moglo da se vidi kakav će ko biti kasnije u životu. Okretanje pedala nije naivna stvar. Bilo je onih kojima se uvek činilo da su otišli predaleko i koji hoće da se odmah vrate nazad. Bilo je onih koji su bili ushićeni saznanjem da nikada dalje nisu otišli od kuće sami i koji su željno iščekivali šta je iza sledeće okuke. Bilo je onih koji su svojom stazom išli sporo, ali su znali svaki brežuljak, svaki žbun i travku. Londonjak je, pre više od dvadeset godina, bio tekst spretnosti, veštine i hrabrosti.
Bilo je dečaka koje je bio glas da znaju Londonjak, kao svoj džep. Poznavali su tu stazu, klinci ošišani do glave, jer su je voleli. Na kraju staze, kada bi stigli do Galovice, ostavljali bi bicikle na travi, poskidali majice i gaće i poskakali u vodu. Ali nisu bili naivni tadašnji klinci – jedan je uvek ostajao da čuva bicikle na obali. Vremenom je bilo sve manje dečaka koji su odlazili na Londonjak. Poni bicikle su polako nestajale iz bloka i odlazile na placeve u okolinu Beograda, bile prodate na buvljaku ili poklonjene rođacima sa sela. Novi dečaci su avanture tražili negde druge, a ne pored Save u šumi. Lagano je Londonjak tonuo u zaborav.
Ponekad se pitam, ako se gotovo niko ne seća staze koja je išla uzvodno uz reku, ako gotovo niko ne zna kako se staza zvala i ako je malo onih koji se sećaju da su vozili biciklom tom stazom ili trčali po njoj – da li je takva staza zaista postojala? Kada sebi postavim to pitanje, ogrnem jaknu i za nekoliko minuta dođem do šljunkare. Dođem do mesta gde počinje Londonjak. Dobro pogledam kroz breze i vrbe pored Save. Staza je tu. Danas ne izgleda uzbudljivo kao onda i ne čini mi se kao kakav veliki izazov. Sam sam, duva onaj isti vetar i Sava miriše kao pre dvadeset i nešto godina. Nije to ona ista staza, ali ni ja nisam onaj isti dečak na belom poni biciklu.
Koliko juče zastao sam na Savskom nasipu. Sava je narasla puno, vrbe i breze na levoj obali su u vodi, a Londonjak je potonuo. Okrenem se, a sa druge strane nasipa, ka kanalu, polegle bicikle neke nove dece. Baš ih briga što s one strane nasipa ne može da se vozi. Oni imaju svoje staze, sa one strane. Leže, smeju se, vrte točak nogom koji se okreće. Neki novi klinci imaju samo svoje staze. Londonjak je staza koje više nema, osim u ponekom sećanju, osim na ponekoj biciklističkoj gumi koja i danas prođe tim putem, osim na đonovima cipela koje i danas šetaju pored Save. Zato pogledajte ljude koji vam idu u susret dok hodate Blokom 45, oni nose u oku delić prošlosti, parče nečijeg sećanja i isečak dečačkog sna pored reke. Sva ta hodajuća, prolazeća sećanja drugih čine nas danas malo setnijim nego pre. Pre je nekako, sve bilo drugačije. Danas je došlo, neko drugo vreme…
Članak prepisan iz revije Sava 45, objavljene 2000. godine. Autor je Milan Todorović.
