Stariji su zaboravili, žitelji srednjih godina se još bledo sećaju, a mladi i oni koji su se kasnije doselili iz ovih tekstova shvatiće da starosedocima Blok 45 „život znači”.
Tema današnje priče je ponositi Pevac, poznatiji kao blokovski petao zaštitnik. I njega su stigle godine, nije više interesantan kao pre, perje mu je izgubilo sjaj i ne znaju ljudi za njega. Njegova slava je prošla iako još uvek drži centralnu poziciju Bloka 45. Retko ko sedi sa njim, ali pevac je tu, među nama.
Mapa Bloka 45 pre četvrt veka izgledala je mnogo jednostavnije nego danas. Tada je bilo lako, u samo par reči i nekoliko linija objasniti i nacrtati – o čemu se ovde radi. Sava, poslednja stanica gradskog prevoza, tržni centar sa poštom, bankom i bibliotekom, šetalište bez i jednog kioska, brdo sa telefonskom banderom na vrhu i pored brda Pevac.
Pevac je došao davno, došao tiho i ostao sa nama sve do danas. Pevca je neko postavio pedesetak metara od brda ka jugozapadu i nikome do sada nije palo napamet da predloži da se pozicija Pevca, blokovskog zaštitnika izmesti negde drugde. U vreme kada je Pevac postavljen, oko njega nije bilo ničega. Samo golo šetalište, velika poljana, brdo i tržni centar. Drveće koje je danas zaista drveće, u to vreme bilo je samo grupa stabljika koje je neko posadio u naokolo. Pevac je dominirao ovim delom bloka, bio mlad, ponosit i nezaobilazan. Pevac nije mogao da ostane neprimećen.
Godinama su se klinci okupljali oko Pevca, sedeli pored njega, a ponekad i verali po njemu. On se nikada nije bunio. Gledao je kako odrastaju blokovski dečaci i devojčice, kako se mire svađaju, tuku i pevaju…. Pevac je sve znao i sve video, a nije govorio ništa. Oko Pevca se nekad sedelo uz gitaru i crno vino, pevalo se sve do jutra, leđa naslonjenih na topao beton blokovskog petla. Zimi je Pevac bio prekriven snegom i s vremena na vreme nekom bi se setio da mu dugačkom metlom očisti sneg sa glave. Tako je Pevac i zimi i leti i danju i noću znao šta se dešava oko njega.
Pevac je mnogo toga pretrpeo. Nekada su ga tokom zime gađali ledenim grudvama, takmičeći se ko će ga više puta pogoditi u glavu, iskusio je i prazne flaše piva na svojim krilima, a uz sam rep i danas stolji ožiljak od metka koji je zalutao iz obližnje pucnjave. Prvi blokovski crtači grafita su se isto namerili na Pevca. Žvrljali su ga sprejovima, ispisivali imena, poruke i nazive pank grupa. Pevac nikad nije rekao ni reč. Pevac je znao da je sve to prolazna stvar. Pevac je znao i verovao da će doći neko drugo vreme, kada ga niko neće dirati.
Danas je Pevac potisnut u drugi plan, postao je gotovo nevidljiv. Trava oko njega je zarasla, unaokolo živi trgovački centar, kafana, drveće je naraslo, ljudi nemaju vremena ni volje da misle o njemu i da mu se dive kao nekad. Pevac je tu, a nije. Pre neki dan posle dugo vremena prišao sam Pevcu. Zakoračio sam preko narasle trave, zagazio zaraslom stazicom ka njemu, došao da mu šapnem koju reč. Pogledao sam ga pažljivo, obišao dva kruga oko njega i nigde ne piše – ni koga je stvorio, ni kada, ni od čega. Ne piše ni ime (kako se zove naš pevac pitao sam se uvek) ni prezime, ni godina rođenja. Ničeg nema.
Neće mi niko verovati ako danas budem govorio o tome kako je nekada pevac bio važan. Mnogi neće razumeti zašto je jedna obična skulptura bila toliko značajna nama, blokovskim likovima. Pevac je bio mesto gde su se ljudi nalazili, gde su se prijatelji susretali, gde su se parovi čekali. Ono pevca su ljudi sedeli i družili se. Pričali su dugo i pretapali se u razgovor. Pevac je bio mesto gde se pričalo iskreno iz dubine duše, bez drugih ljudi, bez pića, bez muzike, bez žagora. Pevac je bio neka vrsta ispovedaonice gde su ljudi otvarali svoje karte, svoje misli, svoje želje. To je bilo mesto gde je čovek mogao da sedi i sam, da nikome ne smeta i da ga niko ne dira. Pevac je u sebi sažimao neke čudne blokovske orbitale i strujanja, koja su ljudima davala snagu i veru da idu napred i da se ničeg ne plaše.
Znam puno ljudi koji su sedeći na leđima naslonjeni na Pevca doneli odluke svog života. Donosili su odluke smele i teške, za koje im Pevac nije mogao reći da li su ispravne ili ne, da li su moguće ili ne, da li su realne ili ne… Pevac je ćutao, ali im je svojom postojanošću, svojim ponosim i svojom širinom, govorio da će svaku odluku koju njegove komšije donesu tu, zajedno sa njim, on podržati. Pratio je mnoge blokovske likove na opasne puteve, kroz teška iskušenja, kroz lavirinte običnog i napornog svakodnevnog života – bez rezerve. Pevac je bio uvek tu da isprati i dočeka sve one koji mu se vrate. Pevac je jedna konstanta blokovskog života.
Blokovski čuvar zaštitnik je Pevac jer je on jedini koji se nikada ne povlači iz blokovskog epicentra. Danju trpi žegu, pušta da kiša šiba po njemu, mesecima je zatrpan snegom, noću razgovara sa Mesecom i zvezdama, osmatra nebo i čuva Blok 45. On je uvek tu. U poslednje vreme, čudna diskusija kruži blokovskim kuloarima. U pitanje je doveden i sam identitet našeg blokovskog Pevca. Naime, pojavila su se mišeljenja (a polemika se i dalje razbuktava) da je zapravo reč o golubu, a ne o pevcu. Ako ste proteklih nedelja primetili ljude koji stoje oko skulpture gorepomenute i čudno je zagledaju, sada znate razlog. Pokušavaju da proniknu da li je golub ili pevac, da li je kokoš ili golubica…
Za mene lično, rasprava je bespredmetna. Ako dvadeset godina pričam o Pevcu, ne mogu preko noći da umesto njega od jutros vidim goluba. Samo Pevac gleda tako ponosito, tamo kočoperno, tako umišljeno u daljinu, ka Beogradu. Ako ima ljudi koji su skloni da s vremenom menjaju boju stakala na naočarima. Onda ne samo da su boje oko nas drugačije, nego i pevci postaju golubovi, mačke tigrovi, psi lutalice rasni psi, a svinje muzejski primerci. Na sreću, ima nas još mnogo koji vidimo ono što jeste i koji kažemo : pevac je pevac, naš blokovski zaštitnik.
Pevac mora ponovo da se izbori za svoje mesto u Bloku 45. Džabe ti spomenik kod kojeg se niko ne sreće, kod koga niko ne sedi, koga niko ne žvrlja i koga niko neće srušiti ili izmestiti. Pevac mora da se promeni i prilagodi vremenu. Da prefarba svoje perje, da se obasja svetlom reflektora, da pokosi travu oko sebe, stavi pločicu i nekoliko putokaza kroz blok, da postavi klupe oko sebe i belu drvenu ogradicu. Pevac mora da povrati veru u sebe.
Mapa Bloka 45 danas izgleda mnogo drugačije nego onog dana kada je Pevac postavljen. Nije to onaj isti blok. Samo je pevac ostao isti, na istom mestu, sa istim perjem. Ako neke letnje večeri šetate pored pevca, zastanite za trenutak. Pevac je važno mesto emotivne blokovske geografije!
Članak prepisan iz revije Sava 45, objavljene 2000. godine. Autor je Milan Todorović.
