Ako je Novi Beograd pedesetih godina prošlog veka nečim mogao da se pohvali, bila je to činjenica da je važio za „najelektrificiraniji grad“ bivše Jugoslavije.
Klasični šporeti na drva, furune i peći na naftu, koji su dominirali u domaćinstvima širom tadašnje Jugoslavije, bili su proterani iz novobeogradskih blokova. Provlačili su se jedino još u famoznim Paviljonima. Oni su, uz još nekoliko zgrada u Drugoj mesnoj zajednici na Bežanijskoj kosi, i dalje imali projektovane otvore za dimnjake.
Njihovi stanari, još uvek nespremni na novi način grejanja i kuvanja, mogli su da odahnu za neko vreme, dok su svi ostali novopečeni žitelji Novog Beograda morali da zaborave na klasičan način grejanja jer – odžak nisu imali.
Još od 1958. godine objekti na Novom Beogradu gradili su se sa uređajima za centralno grejanje. Centralna toplana proradila je već 1965. i zamenila nekoliko manjih koje su postojale tik uz stambene blokove. Projekat toplane izradila je Milica Šterić, srpski arhitekta, koja je radila dugo godina u građevinskoj kompaniji Energoprojekt. Podignuta je na prostoru gde su se uglavnom nalazile peščare i močvarni kanali, pre izgradnje okolnih novobeogradskih blokova. Toplana je svečano otvorena na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1965. godine.
Prvobitno je zamišljeno da se novi deo prestonice greje isključivo na ugalj, pa je toplana dobila u startu veći prostor nego što je uobičajeno. Prema kasnijim planovima trebalo je da se grejanje dopuni zemnim gasom koji je trebalo da stiže iz Pančeva, a kasnije iz Vreoca, ali je izgradnja gasovoda kod Pančeva i Vreoca odložena, a samim tim i gasifikacija grada.
Tim planom je bilo predviđeno da nijedan stan na Novom Beogradu nema bojlere, jer bi se iz toplane snabdevali i toplom vodom. Ali, do toga nikada nije došlo.
Interesantno je da u predvečerje velikih studentskih demonstracija leta 1968. većina zaposlenih u ovoj beogradskoj opštini, tačnije čak 53 odsto, po statistici iz 1967. godine, imala je jedva nepotpunu osnovnu školu, a čak 1.500 ljudi je bilo skroz nepismeno.
Pričalo se tada da će danas čuvena Elektrotehnička škola „Nikola Tesla“ od 1970. da se preseli na novu adresu, negde u blokovima, a za lokacije na istom području zainteresovan je bio i Elektrotehnički fakultet, zatim Umetnička akademija, Fakultet političkih nauka, tada još uvek poznat kao Visoka škola. Nekako se najsigurnijim činilo da će ETF dobiti potpuno novu zgradu po projektu Nikole Dobrovića, ali je ova visokoškolska ustanova u poslednjem trenutku odustala i ostala u starom delu grada.
Postojali su i planovi da se veliki deo naučne zajednice preseli na Novi Beograd poput Instituta društvenih nauka, za fiziku i matematiku, veštačka vlakna i mnogi drugi, ali osim Instituta za majku i dete (tada se zvao Institut za zaštitu podmlatka) i Instituta za mlekarstvo, svi ostali pokušaji su propali.
Ali, “novi grad na pesku” je bio značajna industrijska zona Beograda gde je oko 7.000 radnika radilo u novobeogradskim fabrikama. Zato je Novobeograđane gušila fabrika tutkala na rubnom području ka Zemunu, zatim pogon vodenog stakla kod „Fontane“, a onda i „Galenika“ i „Ikarus“ kod Starog Merkatora. Nezamislivo je, pogotovu mlađim generacijama, da kafana gotovo da uopšte nije bilo.
Ko je hteo da popije kafu ili piće morao je da se zadovolji sa tek nekoliko lokala. Novobeograđani su voleli da idu u Ugostiteljsko preduzeće „Novi Beograd“ koje se nalazilo na vrhu robne kuće kod Fontane, a dovde se dolazilo isključivo liftom kroz stambenu zgradu. Ovo je bila jedna od retkih kafana u Beogradu šezdesetih godina koja je radila do dva sata posle ponoći.
