Samo vremešni Novobeograđani znaju da su na teritoriji najmnogoljudnije beogradske opštine sredinom prošlog veka postojala čak 2 velika nehigijenska naselja, za novije generacije neobičnog imena, ali za vreme u kome su nastajala – sasvim uobičajenog.
Prvo naselje nalazilo se preko puta glavnog ulaza u Industriju motora i traktora iz Zemunske ulice, pored igrališta. To je bio kompleks drvenih baraka pretvorenih u stanove. Bilo ih je dvadesetak sa po četiri stana u liniji. Crne od ulja kojim su bile premazane, barake su bile tik jedna uz drugu, a između njih su postojali uski prolazi i blato.
Drugo, veće naselje, je počinjalo s kraja ulice Vuka Karadžića, pa prema tri ulice: Svetozara Markovića, Livačka i Mehaničarska, a malo dalje odatle bila je Ulica 1.maj.
Paralelno je bila bara, ostatak kanala Galovica, koji su žitelji tada jednostavno zvali Bara ili Kanal.
To naselje nalazilo se tačno preko puta Centrale u bloku 70, na raskrsnici Gandijeve i Ulice Jurija Gagarina, gde je danas OŠ “Mladost“ i nove stambene zgrade.
Na tom mestu postojalo je sve do 1991, kada je napravljena škola, a poslednje kuće su porušene 1996. godine.
Inače je tu uz samu ivicu trotoara prema Jurija Gagarina bio bočni kanal reke Galovice koja je nekada tekla prema novobeogradskoj toplani i tu se ulivala u Savu. Poslednjih 20 metara ovog toka zatrpano je kada je zidana jedna stambena zgrada.
Tu je živela uglavnom sirotinja koju su ostali stanovnici prestonice prozvali – Korejci. Siromašni i sa lošim životnim uslovima podsećali su na stradalnike iz velikog rata koji se tada vodio u azijskoj zemlji Koreji i o kome je domaća štampa redovno izveštavala. Prema tom “nadimku” i oba naselja su dobila zajedničko ime – Koreja.
Izbeglice tokom rata u Koreji (1950-1953)
Da bi se izgradio i taj deo Novog Beograda, bilo je neophodno isušiti močvare ali i srušiti ta naselja.
Tu je bilo popisano 112 straćara koje nisu imale ni najosnovniju higijenu. Nije bilo vode, pa je stalno pretila opasnost od raznih oboljenja i epidemija. Zato i nije čudo što je tu, u odnosu na druga beogradska naselja, bilo najviše obolelih od tuberkuloze.Život u ovim straćarama postao je nešto podnošljiviji šezdesetih godina zahvaljujući Direkciji za izgradnju Novog Beograda. Najpre su počeli sanitarni pregledi terena, zatim su iskrčene hlorisane jame i higijenske zgrade i dovedena je voda.
Međutim, to je i dalje bilo daleko od toga da ovaj prostor postane iole kao i ostatak grada. Bez preterivanja, to je bilo najgore nehigijensko naselje tadašnjeg Beograda.
Međutim, govorilo se da su i pored svih problema Korejci dobro prošli kada je donesena odluka o izgradnji Novog Beograda. Za njihove straćare na obali Save i plavljenom zemljištu isplaćivano je i do pola miliona dinara.
U zamenu za taj novac oni su morali da se isele i pronađu stan negde u unutrašnjosti. Još veći dobitak dobili su oni koji su se bespravno uselili u ove straćare i nisu bili prijavljeni.
Ipak, ovim ljudima taj novac nije bio isplaćen tek tako, po njihovoj proceni.
Direkcija za izgradnju Novog Beograda formirala je komisiju koja je obišla teren i procenila vrednost svake straćare posebno, i tek onda odobrila isplatu u vidu odštete. Pošto je većina izrazila želju da se iseli u unutrašnjost isplaćena je i otpremnina, a kada su se odšteta i otpremnina spojile, ispostavilo se da su pojedine porodice dobile po 300, 400 pa neki čak i do 500.000 dinara.
I pored toga bilo je problema. Ljudi su se teško odvajali od svojih kolibica i stanova i zemljišta koje im ništa nije davalo niti obećavalo. Ipak su bili vezani za ovo tlo, jer su bili blizu grada.
Oni koji su iz Beograda otišli u susedna sela Batajnicu, Grocku ili Obrenovac više nisu mogli da se vrate u Beograd kao njegovi stanovnici. Morali da daju pismenu izjavu da će se iseliti u unutrašnjost i priložiti potvrdu o odjavljenom boravku. Samo tako nije bilo uvek.
Direkcija za izgranju Novog Beograda je nesvesno učinila male ustupke. Ona je plaćala odštetu i tražila iseljenje porodica u unutrašnjost, ili davala odgovarajuće stanove u drugom delu grada, ili naprosto otkupljivala straćare.
Prilično mnogo porodica je primilo novac i našlo smeštaj. To su opet bile straćare samo na drugom mestu, na drugoj obali Save, gde su za godinu ili dve ponovo predstavljali problem, jer su se i ovde podizale višespratnice ili neki drugi objekti.
Zato je odlučeno da ljudi koji žele da ostanu u Beogradu taj novac ulože u stambene zadruge. Smatralo se da će se rešiti njihov smeštaj, a ako žele neki veći ili moderniji stan, uz sredstva koja su dobijali u vidu kredita, preko Komunalne banke, mogli su da ostvare i tu želju.
Iz raznih područja Novog Beograda do kraja 1960. godine trebalo je iseliti oko 120 porodica, kako bi mogli da započnu građevinski radovi. Iz veće Koreje tada je iseljeno svega 40 porodica, a za nekoliko njih trebalo je da se nađe najpogodnije rešenje – bilo da se isele u unutrašnjost, ili da im se nađe odgovarajući stan u Beogradu. Ostali su bili na čekanju.
Uklanjanje prvih straćara je počelo 1959. godine, a vrlo brzo počela je da se izgrađuje vodovodna, kanalizaciona i električna mreža. Zatim i prva trafostanica, a onda i mnogo drugih objekata.
Tako je Koreja, veća i manja, polako nestajala. Zamenili su je stambeni soliteri, višespratnice u kojima se nalazilo sve ono što je modernom čoveku trebalo. Pored stanova u zgradama su otvarane i prodavnice i servisi, što je bila novina u tadašnjem Beogradu. Nicale su škole, osnovne, srednje, pa čak i visoke stručne škole.
Ipak, ostali su problemi oko pravno neregulisanog smeštaja za mnoge porodice, koji su, neverovatno, svoje razrešenje dobili tek 60 godina kasnije, tokom 2018. godine.
Kaldrma
