Ilija Vujić Bumbar i Darko Lončarić počinili su pre 28 godina svirepo ubistvo u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu.
Zločin koji je Beograd zavio u crno i zbog svoje brutalnosti zanemeo čitavu Srbiju, a kojim je otvorena serija monstruoznih zločina tokom devedesetih godina, odigrao se pre 28 godina u Pohorskoj ulici broj 33 u Novom Beogradu. Žrtve su bili majka Vera (42) i njen sin Davor (13) Židić, kao i njihov kućni ljubimac koker španijel. Verin suprug Žarko i drugi sin preživeli su samo zato što nisu bili u stanu.
Posle ovog zločina usledilo je vreme kad su likvidirane porodice, često i zbog pogrešnog tipovanja i priče o ogromnom bogatstvu koje nije postojalo. Židići su, takođe, ubijeni zbog glasina i bujne mašte. Davor se jednog dana u vreme hiperinflacije u školi pojavio u novim patikama i počela je priča da je njegov otac privatni zubar. Od privatnog zubara postao je vlasnik lanca ordinacija. Priča je na kraju narasla na sef u zidu u kome je pola miliona maraka. Kad je ta fantazija došla do ušiju Ilije Vujića Bumbara i Darka Lončarića Lončeta, sudbina Židića bila je zapečaćena.
„Mrtva usta ne govore“ ponavljao je Ilija Vujić sebi kad je tog sumornog 1. decembra 1993. godine u podne pošao u novobeogradsku Pohorsku ulicu noseći pištolj sa prigušivačem. Prisećao se, kako je kasnije tvrdio u sudnici, scena sa ratišta, kad je ljudski život za njega izgubio vrednost. Dok su se njihovi sugrađani borili sa inflacijom i živeli mesec dana rastežući pet nemačkih maraka, Ilija i Darko krenuli su da opljačkaju porodicu Židić, ubeđeni da u stanu imaju sef sa pola miliona maraka.
„Reci gde je novac“
Darko je pozvonio na vrata, a u pozadini se čulo da radi usisivač. Vera je otvorila i Darko joj se ljubazno predstavio kao prijatelj njenog muža Žarka kome je doneo neke knjige. Kad je odjednom ispred sebe ugledala i Iliju sa pištoljem u ruci, Vera je shvatila svoju kobnu grešku, ali već je bilo kasno. Tada je verovatno pomislila na sina Davora u kuhinji i okrenula se ka njemu, ali je Ilija zaustavio hicem u leđa. Usisivač je i dalje radio, a pas lajao na uljeze, ali to nije smetalo Darku da odnese ranjenu Veru u dečiju sobu.
– Reci gde je novac – pitao je, ali odgovora nije bilo.
Vujić je za to vreme preturao po stanu i susreo se sa dečakom. Preciznim hicem odmah ga je pogodio u srce.
– Reci gde je, ubiću ti dete – urlao je Darko, iako je mali Davor tada već bio mrtav.
Ilija je potom udario Veru pištoljem marke „bereta“ po glavi. Sa još nekoliko metaka ubio je i psa koji ga je prethodno ugrizao. Vujić je zatim pucao Veri u vrat, a onda su obojica pobegla iz stana bez plena.
Vujić je posle rata prodavao žetone u jednom bilijar klubu u Zemunu. Kad je grupa sa kojom se družio počela da kuje plan kako Židićima da otme novac, odmah se prijavio da on prilikom upada nosi pištolj. U Veru i Davora pucao je iz neposredne blizine.
Umirala polako
Veri je ispalio prvo jedan hitac u leđa, da bi poživela taman toliko da mu oda gde se nalazi 500.000 maraka. Posle te prostrelne rane, a pogođena je sa leđa u jetru, Vera je mogla da se kreće, ali je trpela intenzivan bol. Na kraju joj je pucao u vrat. Iskrvarila je, a lekari sudske medicine utvrdili su da je smrt nastupila polako. Hitac je Davoru ispaljen u lice, sa oko 20 centimetara daljine. Kod dečaka je smrt nastupila veoma brzo, usled dvostruke prostreline aorte. Na psa porodice Židić ispalio je četiri hica, od kojih ga je jedan pogodio.
Bumbar je u istrazi izjavio da je u Davora pucao bez razmišljanja, jer mu je na vukovarskom ratištu rečeno „da prvo puca, pa onda da gleda gde je pucao“. Na suđenju je kasnije pokušao da se opravda, tvrdeći da je pucao instinktivno, ali takvoj odbrani niko nije poverovao.
– Nisam imao nameru da ih ubijem, učinio sam to slučajno. Prvi metak pogodio je Veru u gužvi na vratima, a u dečaka sam pucao instinktivno – branio se u sudnici Vujić.
Beogradska policija je dala sve od sebe da nađe surovog ubicu iz Pohorske ulice, ali bez uspeha. Čak su nudili i „oprost dela“ kriminalcima ukoliko im daju validne informacije. Onda je do jednog inspektora došla informacija da se neki tip u bilijar klubu u Zemunu hvali kako je ubio ženu i dete iz Pohorske. Vujić je uhapšen, a jedan od ključnih dokaza bila je kap krvi koju je policija našla a koja nije pripadala žrtvama. To je bila krv ubice Vujića, koga je pas ugrizao za ruku. Tada nije bilo DNK analize, ali se poklapala krvna grupa.
Šokirao inspektore
Ovaj zločin pominje se i u kultnom filmu „Vidimo se u čitulji“ kada se na snimku vidi tadašnji inspektor beogradske policije Ljubiša Milanović, prilično šokiran monstruoznom izjavom Vujića.
– Kad smo ga pitali zašto je ubio dete, jedan od ubica je rekao: „Ko ga je**, on je trebalo da bude u školi“. Mislim da nekoliko minuta nikom od nas inspektora nije moglo da dođe do svesti šta je on izgovorio – ispričao je u filmu tadašnji inspektor za krvne i seksualne delikte beogradske policije Ljuba Milanović.
Svedoci, koji su ga viđali u lokalnom kafiću u Zemunu, izjavili su na sudu da im je ispričao da je ubio ženu i dete, ali da mu nisu verovali. Jednom od njih je tražio pare za put, tvrdeći da je počinio zločin, ali taj mladić je bio ubeđen da je Bumbar izmislio priču samo da bi se domogao para. Poznaniku, kome je prodavao žetone u bilijar klubu, ispričao je da ga je ujeo pas u Pohorskoj i da je učestvovao u svemu što se tamo dešavalo, ali mu ni on nije verovao. Kada ga je povezao do kuće, Bumbar mu je tražio revolver „da se malo igra u kolima“, što mu je bilo čudno, ali ništa drugo nije odavalo da je on ubica iz Pohorske. Kod mladića, koji je bio optužen za tipovanje stana, Vujić je prespavao nekoliko puta, kad je pobegao od kuće. Žalio se da se posvađao sa ocem, koji je alkoholičar. Majka tog mladića dala mu je 300 maraka, samo da bi otišao iz njihove kuće, jer joj je zapretio da će joj ubiti sina.
Ilija Vujić je osoba bez morala i osećanja kajanja, a njegov jedini cilj bila je korist. Boravak na ratištu nije uticao na njegovu uračunljivost, utvrdili su neuropsihijatri i klinički psiholozi. Pred njima on nije ispoljio želju da maskira događaj u Pohorskoj, niti je izrazio kajanje. Kod njega je uočen instrumentalni tip agresivnosti, koju ispoljava kad hoće da se domogne novca. Profesor sa VMA, koji ga je ispitivao, istakao je da je u njihovoj bolnici pregledano oko 15.000 ljudi koji su doživeli ratne stresove, ali da kod Vujića nisu uočili stresne promene, niti se moglo govoriti da boluje od trauma sa ratišta takozvanog vukovarskog sindroma.
Na izricanju presude, Ilija Vujić stajao je mirno u sudnici, gledajući ispred sebe. Jedva prometnim pokretom ruke pokušavao je da razmrda zglobove sa kojih su malo pre toga skinute „lisice“.
– Osuđujem vas na smrt – saopštio je sudija Stojan Nikić.
Vujić koji je tada imao 26 godina nije ni trepnuo. Ledenim pogledom posmatrao je crveni zid i državni grb ispod koga je sedelo petočlano sudsko veće. Kao da mu je bilo svejedno to što su ti ljudi odlučili da on više nema prava na život. Dok je sudija čitao presudu kojom je Darko Lončarić takođe osuđen na najstrožu kaznu, Ilija Vujić Bumbar delovao je i dalje odsutno.
Pet godina kasnije Vujić je napisao molbu ministru pravde za pomilovanje. Smrtna kazna je u to vreme u Srbiji još važila i iz zakona je izbrisana tek 2002. godine. Ilija je tada pisao da sve vreme u njegovoj samici gori sveća za kajanje. Naveo je da ga je otac maltretirao kao dete i da je na ratištu prošao strahote. Tvrdio je da su ga u zatvoru tukli i stražari i zatvorenici. I sud i zatvorska uprava bili su protiv Vujićevog pomilovanja, jer je ocenjeno da njegovo kajanje nije iskreno i da žali jedino što u stanu Židića nije našao novac. Predsednik Srbije pomilovao ga je 2002 godine i preinačio mu kaznu u 40 godina robije.
U zatvoru, kako se priča, Vujića niko više ne posećuje. Samo mu je majka dolazila u početku. Ćeliju Vujić deli sa Radovanom Joksićem, osuđenim na smrt kome je takođe preinačena kazna u 40 godina zatvora, a koji je tokom pljačke ubio troje ljudi u Fruškogorskoj ulici u Beogradu. Sa njim stalno igra kompjuterske igrice, a ponekad po čitav dan ne progovori ni reč.
Izvor: srbija danas
