U novobeogradskoj Blok galeriji, Jurija Gagarina 221, PETAK, 02. APRILA, s početkom u 19 časova, biće otvorena izložba fotografija i objekta, pod nazivom „Zimski goblen ili razrastanje sopstva“, autorke NATALIJE SIMEONOVIĆ.
NATALIJA SIMEONOVIĆ (1974) je diplomirala i magistrirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Zvanje doktor umetnosti stekla je 2015. god.na Fakultetu za umetnost i dizajn u Beogradu. Realizovala je 12 samostalnih izložbi , izlagala na mnogobrojnim nacionalnim i internacionalnim grupnim izložbama, učestvovala u radu umetničkih kolonija, radionica, naučno-stručnih skupova, nevladinih organizacija u zemlji i inostravstvu. Dobitnica nekoliko nagrada, pohvala i priznanja, a 2000.godine je bila stipendista italijanske vlade za studijski boravak pri Akademiji lepih umetnosti u Firenci, Italija.Radovi joj se nalaze u kolekcijama galerija, likovnih kolonija, kulturnih centara, ambasada kao i u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Radi u zvanju profesora, oblast crtanje i slikanje, na Akademiji tehničkih strukovnih studija odsek Beogradska Politehnika.
U predgovoru kataloga, istoričarka umetnosti Dušica Popović piše:
Zimski goblen ili razrastanje sopstva
I’m looking for the face I had
Before the world was made.
The Winding Stair , W.B. Yeats
„Okosnica nove izložbe Natalije Simeonović je autoportret, digitalni print na platnu, na kome je umetnica intervenisala špenadlama preko kojih je nanela akrilnu boju. Pored autoportreta, izložene su fotografije različitih etapa nastajanja rada, od kojih su neke snimljene iz neobičnih uglova, stvarajući efekat groteske.
Autoportret odlikuje diskretan nadrealistički štimung. Pored blago nadrealne atmosfere, prisutna je takođe reminiscencija/osavremenjena “adaptacija“ psihoanalitičkih, time i nadrealističkih stupnjeva sopstva. Tako bi na jeziku slike, to jest vizuelne predstave, id predstavljala fotografska podloga rada, ego bi predstavljala “armatura” od špenadli, dok bi super ego predstavljala slika na njihovoj površini. Samim tim, trostrukost autoportreta počiva na prisutnom ali nevidljivom nesvesnom (digitalni fotografski predložak), koje se interpretira, opredmećuje pomoću svesti (špenadle ponavljaju crte lica sa fotografije), na koju se potom projektuje vlastita “idealna” slika (ovde i doslovno). Međutim, ovde svakako nije posredi jednostavan, linearan hijerarhijski odnos između različitih delova ličnosti odnosno slike, s obzirom da su “id” i “super ego” ili oslobađajući i represivni personalni i društveni elementi međusobno zamenjivi (slika na površini kopira fotografiju ispod). Kulturalne norme a sa njima i dostupne forme samorazumevanja su istorijski kontingentne. Ono što je međutim trajno jeste unutrašnja borba subjekta sa samim sobom, za sebe. Tu borbu je Simeonovićeva na svom autoportretu tek nagovestila, poigravajući se tehnikom koja priziva u svest akupunkturu i vudu ritual istovremeno, ostvarujući krhku ravnotežu u neopredeljenosti između samoisceljenja i samoranjavanja. Isto tako, autorka ovim postupkom kao da opredmećuje stereotip o pasivno-agresivnoj ekonomiji “ženstvenosti.”
Špenadle podsećaju na bezbojne ili “obezvučene” digitalne piksele, kojima je boja naknadno dodata; ona ne učestvuje u njihovoj autonomnoj trodimenzionalnosti već se doima kao zavodljivi omotač, optički trik koji treba da oteža prepoznavanje prave prirode medija. Kombinacija digitalne fotografije i analogne slike, uz posredovanje taktilne strukture, ostavlja posmatrače i posmatračice u neizvesnosti povodom karaktera takve simbioze. Kako se rad ne može svesti ni na jedan od upotrebljenih medija jer sadrži ponešto od svih, čini se da funkcioniše u infinitezimalnom prostoru između medija (svetova).
U pozadini autoportreta su naslikane merdevine kao kulise na kojima se sopstvenost može uvežbavati, penjući se i silazeći, stvarajući kondiciju potrebnu za samospoznaju. U simboličkom smislu, merdevine otelotvoravaju ne-mesto, tranzitivnost ali i sredstvo pomoću koga se nekuda može stići. U ovom slučaju se mogu posmatrati kao simboličke zastupnice sopstva kao ne-mesta, kao sredstva za akumulaciju iskustava i subjektivno doživljenih a objektivno ne-merljivih jedinica vremena, potrebnih za samoizgradnju. A uprkos pokušaju autorke i beskrajnim drugim pokušajima ljudske individue uopšte da “imobilizovanjem”, pribadanjem vlastite slike locira to sopstvo i/kao sopstveno mesto u svetu, ono uvek izmiče (“curi” kroz reljef od špenadli), ostavljajući na površini “samo” sliku, paučinu sopstva.
Izlaganjem fotografija rada u različitim fazama nastanka, dodatno se potcrtava to zrenje neuhvatljivosti, koje, kako u metafori tako i u stvarnosti, počiva na (konkretnom) procesu.“
Izložba će biti otvorena do 14. aprila 2021. godine.
Izvor: novibeograd.rs
