Na nekoliko kilometara od „Mornara”, tamo preko Save, u Novom Beogradu, svoj život i dalje, već čitav vek i nešto duže, živi restoran-pivnica „Tošin bunar”. Neki od vlasnika koji su se smenjivali pokušao je da nametne ime „Džakarta”. Priča se da je to zato što su obližnji Studentski grad preplavili akademci iz prijateljske Indonezije. Nije to zaživelo ‒ za Beograđane to mesto se uvek zvalo „Tošin bunar”, uostalom i danas se tako zvanično zove.
Pa čak ni Ulica Tošin bunar nije dobila ime po bunaru, već po istoimenoj kafani. A bunar je zaista još u 18. veku iskopao izvesni Teodor Apostolović, zvani Toša, bogati zemunski veletrgovac, Cincarin poreklom iz Soluna. Kafana je odmah postala svojevrstan „hram učenosti” koji je vrata zatvarao svega dvaput u istoriji: prvo 1968. dok su trajali studentski protesti, i četiri godine kasnije, kada je proglašena epidemija velikih boginja.
Podaci kažu da je dotični Toša pod stare dane zaradio neku tešku očnu bolest. Navodno su mu predložili da sa Bežanijske kose spusti nizbrdo prazno bure, a gde ono bude stalo, tu da iskopa bunar i zasadi drveće, pa da se umiva vodom kako bi povratio vid. To je i učinio, a usput je tu podigao i kafanu. Ubrzo je lokal postao omiljeno sastajalište imućnih Zemunaca, a čitav kraj oko bunara je još za Tošinog života poneo ime Tošin bunar.
Sadašnji i bivši zaposlenici ove kafane sećaju se da su u njihovim „odajama” studenti proslavljali svoje uspehe, ali i tugovali zbog neuspeha na fakultetima – uz muziku, gomilu pića, s pesmom na usnama. Slavilo se ili žalilo do ranih jutarnjih sati, a i sada bi, da nije ovog zla koje nas je snašlo. Pamti se da su se žitelji starog Beograda pitali koja je to kafana tamo preko reke u kojoj se lumpuje do zore. Mnogi su dolazili da provere te priče. Nisu se pokajali…
Izvor: politika
