Tog dana je dočekivao najbolje avijatičare i pilotske posade Britanske imperije u 9 aviona tokom njihove avio trke od Portsmuta do Johanesburga duge više od 10.000 kilometara.
Trka je nazvana “Schlesinger Race” u čast biznismena Isidora Šlezingera koji je dao ogroman novac za njeno održavanje. Cilj trke je bila svetska promocija velike “Afričke izložbe” u Johanesburgu, svojevrsnog EXPO-a tog vremena, a nije teško zamisliti koliko je avanturističkog duha i smelosti bilo potrebno pilotima da se u malenim letelicama upute na toliki prelet.
Uprkos hladnom vremenu iz Engleske su ih ispratile na hiljade ljudi koje su se još od ponoći tiskali uz pistu kako bi obezbedili što bolju poziciju da bi videli start.
Prestonica Kraljevine Jugoslavije bila je važna stanica na njihovoj ruti i specijalno pripremljena za brzo sipanje goriva, kao i rad posebne komisije za procenu regularnosti zbog čega su dan ranije u Beograd već pristigli članovi Britanskog aerokluba.
Osim mase znatiželjnih Beograđana, na bežanijskom aerodromu primetno je bilo prisustvo i brojnih stranih i domaćih novinarskih ekipa koje su s ogromnom pažnjom pratile let avijatičarskih asova.
Očekivali su ih u 11 sati. Kiša se spustila na grad. Prošlo je 15, minuta, pola sata, sat… Beograd je pratio razvoj avijacije, pa je na svom aerodromu mogao da ispuni sve zahteve britanskih letača, jer je godinu dana ranije bila ugrađena oprema i za sletanje pri slaboj vidljivosti.
Tek u 12.08 nad Bežanijskom kosom pojavio se crveni avion sa zalepljenm brojem 2. Kapetan Stenli Hals leteo je izuzetnom brzinom od, za to vreme, fantastičnih 350 kilometara na sat. Kako je dotakao tlo, tako se osetila ogromna nervoza posvuda. Pilot nije želeo da gubi ni sekundu ogromne prednosti koju je stekao. Žurilo se da što pre dovuku letelicu do tankova i dospu gorivo. A on je skakutao u mestu od hladnoće, pa se uputio pod šator da se okrepi konjakom.
– Morao sam da letim visoko iznad oblaka. Vreme je veoma teško. Nisam naišao na buru i smatram da sam imao sreće – kazao je okupljenim novinarima.
Poleteo je u 12.30 dok na nebu još nije bilo njegovih konkurenata iz pravca Engleske. Punih 35 minuta za Halsom pristigao je Artur Klauston iako je iz Londona poleteo kao peti sa samo sedam minuta zaostatka za kapetanom.
Nije za punjenje rezervoara potrošio vremena koliko njegov prethodnik, pa se pod oblake vinuo već u 12.55 časova.
Dok se spremao za rulanje pistom, u 12.50 na nju je sleteo avion sa brojem 13, a u njenu četvoročlana posadom koju su činili Maksvel Findli, Kenet Voler, A. H. Morgan i C.D. “Derek” Piči. Nisu hteli da se udaljavaju, pa im je topao čaj donošen. I jedni od retkih su bili toga dana koji uopšte nisu bili nervozni, već su se šalili i smejali. Sa starta su pošli prvi. Nažalost, imaće tragičnu sudbinu u poslednjoj etapi trke, no, o tome ćemo kasnije.
Svi su s nestrpljenjem očekivali da avion broj 6 kojim je upravljao tada već čuveni pilot Vijam Skot. Za ovaj nesvakidašnji vazdušni šou bio je prijavljen i slavni Kempbel Blek, ali je nedelju dana ranije poginuo. Tako je Skot ostao jedini favorit. Ali nikako da se pojavi na beogradskom nebu. Umesto njega stizala je letelica broj 3 u kojoj je bio Viktor Smit.
Smit je leteo sa otvorenom kabinom, pa je izašao iz aviona sav prozebao i mokar. Ali se smejao. Kada ga je video pokislog u običnom građanskom odelu, tehnički činovnik na aerodromu Nikola Nikolić dao mu je svoj kožni avijatičarski kaput i bocu konjaka.
Poručnik Tomi Roz koji je bio u avionu broj 4 imao je suludu ideju da uopšte ne sleti u Beograd, već da nastavi ka Solunu kako bi dobio na vremenu. Nadleteo je prestonički aerodrom u 14.16 i produžio ka jugu, ali već u 14.22 se vratio moravši da se prizemlji.
Naposletku stigao je i Skot sa kopilotom Gatrijem. Visok čovek, plav, sa istim takvim brkovima. Inače, bio je urednik rubrike posvećene avijatičarstvu u jednom londonskom listu, pa je odmah po sletanju poslao nekoliko depeša redakciji. Raspitivao se o prolaznim vremenima ostalih, ali se nije preteranu uzrujavao, već samo odmahnuo rukom. Etapa do Beograda bila je samo šestina rute, sve se dalo nadoknaditi.
Leteo je iznad 4.000 metara kako bi našao najpovoljnije vetrove. I on je drhtao od hladnoće, pa je ponovo alkohol morao da pokaže svoja svojstva brzog zagrevanja.
Alister Miler je imao defekt na motoru i prinudno je sleteo na njive u blizini Rume. A nije imao dovoljno ni goriva, pa je otišao u varoš da kupi manju količinu koju su mu doterali ne bi li se u Beogradu pojavio tek 16.33. Svi su već bili više nego zabrinuti za njega.
– Sad više nemam računa da se dalje takmičim. Šteta! Imao sam do Rume najbolje vreme.
Tolika frka nije bila do tada zapamćena na našem aerodromu. Brujanje motora, jurnjava na sve strane, povici… Nekim Britancima su sekunde bili veoma važne.
Skot i Gatri su, naposletku, opravdali titulu favorita i zapravo su jedini stigli do cilja! Od Engleske do Johanesburga su doleteli za dva dana 4 sata i 56 minuta.
Kao što se tog dana na Bežaniji i golim okom moglo videti, ogromna daljina, vremenski uslovi i preveliki stres bili su nempremostiva prepreka skoro za sve britanske letače-trkače i njihove lagane i, u suštini, neadekvatne letelice: Hals, koji je stigao prvi u Beograd, morao je prisilno da sleti u Mbeje u Rodeziji. Prevrnuo se. Olupina aviona je tu ležala napuštena sve do 1952. godine.
Klauston je prisilno sleteo blizu Gvela u Rodeziji 1. oktobra zbog problema sa motorom.
Smit je doleteo do sudanskog Kartuma i tu stao zbog problema sa rezervoarom. Kasnije je modifikovao svoj avion, napravio zatvorenu kabinu i koristio ga za rad u vazdušnom taksiju.
Roz nije mogao da poleti iz Kaira, jer je jedan od točkova ostao zaglavljen.
Nažalost, za četvoročlanu posadu Airspeed Envoya koga vidimo na jednoj od priloženih fotografija dok nasipa gorivo u Beogradu, bio je malerozan broj 13 koji su imali zalepljen na repu. Srušili su se u Aberkornu u Rodeziji 1. oktobra. Udarili su u drveće nakon poletanja, poginuli su Maks Findli i radio-operater A. H. Morgan.
Kod nas je ovaj događaj odavno zaboravljen, a tog dana je Beograd ponovo, po ko zna koji put, bio važan u svetskim razmerama. Izveštaji za sve prestižne novine širom planete odašiljani su pod oznakom hitno iz jugoslovenske prestonice, jer je neobična utrka britanskih asova praćena s ogromnim ushićenjem na svim meridijanima.
Bili su to još uvek dani globalnog mira. Avioni će, nažalost, samo koju godinu kasnije, kad bude započeo svetski rat, postati jeziva pretnja i sejači smrti, i niko se više neće radovati njihovoj pojavi na nebu nad Beogradom, nad Kraljevom, Nišem…
