Ukleta krivina u tunelu ispod Bežanijske kose
Železnički tunel ispod Bežanijske kose na svom kraju krije jednu krivinu – dva puta u dve decenije baš tu dogodila se istovetna nesreća, kada je jedan voz naleteo na drugi, a garnitura se našla na pogrešnom mestu u pogređno vreme…
Ova druga nesreća zbila se 2. maja 2013. godine i to bez težih posledica.
Lakše povrede i krv, lomljava stakla i drama u dva električna voza i panika putnika koji su ostali zaglavljeni i povređeni u tunelu posledica su zapravo sreće u nesreći, a to je da je nadolazeći voz počeo da koči i gotovo se zaustavio pred sam udarac, a onaj u koji je udario već je lagano krenuo. Bilo je, ipak, kasno. Neki putnici pričali su da su leteli i nekoliko metara.
Voz koji je naleteo saobraćao je na liniji za Suboticu, a voz u koji je udario saobraćao je za Šid.
Povređeno je bilo 22 ljudi, a oni su trećim vozom izvlačeni iz tunela, gde ih je čekala hitna pomoć. Prve informacije bile su da je na vozu za Šid nestalo napona, zbog čega je stao pred izlaskom iz tunela.
No, to samo po sebi ne bi trebalo da bude razlog za nesreću, jer bi signali trebalo da pokažu zauzeće pruge, odnosno najpre žuto, a potom crveno svetlo. Zvanično, u ovom slučaju u pitanju je bila greška mašinovođe.
Mnogo teže posledice bile su u istom tunelu, a verovatno i pred istim signalom, 5. novembra 1992. godine. Bilo je dvoje mrtvih i više teško povređenih, a tog jutra hospitalizovano je čak 27 teško povređenih putnika. Nisu samo pucala stakla, već je vagon bio zgnječen, a ljudi u njemu izlomljeni. Deža vi – i to je bio voz Beograd – Šid, i on je stao zbog nestanka napona i na njega je naleteo drugi voz (Resnik – Batajnica).
– Izgubio sam svest i došao sebi tek kad su nas izvlačili. Nisam čuo voz, samo udar kao topovsku granatu. Osvestio sam se kad nas je milicija izvlačila. Razbili su vrata i izvlačili nas. Ja sam bio prvi do vrata. Čuo sam kuknjavu, vojnik iz Pirota iz mog kupea je najviše kukao, ali ja ga nisam video, samo sam čuo jauke. Drugi naš saputnik je povremeno ječao, a moj ujak, kome su polomljene obe noge, u šoku je ćutao. Bio je sav u krvi – pričao je za “Politiku” četrdesetpetogodišnji Sreto Stojanović iz Zavidovića i dodao “koliko je metaka kraj mene prošlo, a eto sad…“.
U zlo vreme se desila nesreća. Vojnik koji je najviše kukao zapravo je bio smrtno povređen. To je bio Vladica Anđelković iz Pirota. Da li mu je krajnje odredište bila Ruma, Mitrovica, Šid ili slavonsko ratište… Poginuo je u vozu.
Neki putnici naslutili su opasnost. Čuli su zvuk, ali nisu videli svetlo. Dok su shvatili da su njihove slutnje realnost, već su bili razbacani u kupeu, pod sedištem, leteli su kroz vrata, ostali stešnjeni kao u konzervi…
– Bio sam u drugom kupeu zadnjeg vagona udarenog voza koji je iz Beograda išao u Šid. Na pola tunela smo stali i ostali u tunelu. Rekli su nam da je lokomotiva u kvaru. Prošao je voz iz drugog smera, videli smo svetlo koje nam ide u susret. Onda sam ponovo čuo voz, ali ovoga puta nisam video svetlo i odjednom – udar. Našao sam se u bratovljevom zagrljaju, bili smo vezani nogama, priklešteni ispod sedišta. Nisam izgubio svest. Došli su do nas milicioneri koji su putovali u prednjem delu voza, ali nisu mogli da nam pomognu. Kad su posle dvadesetak minuta došli milicioneri i vatrogasci, sekli su sedišta da bi nas izvadili. Pre toga su razbili prozore da bi nam pružili prvu pomoć i dali vode da pijemo. Popucalo je staklo na reklamama i od toga imam povrede po rukama. Najgore su prošli oni iza nas, oni su ostali sabijeni, bez vazduha, potpuno zatvoreni. Naš kupe se “skupio” na manje od jednoh metra i brat i ja smo bili bukvalno priljubljeni jedan uz drugog – pričao je za “Politiku” dvadesetdvogodišnji Stevan Derenj.
Zlosrećni tunel u vreme izgradnje 1968. godine: umesto klasičnog probijanja sagrađen je u velikom otkopanom rovu. U pozadini se jasno razaznaje buduća krivina na kojoj će decenijama kasnije se desiti dva sudara vozova u razmaku od 21 godine.
Poginuo je i mašinovođa voza na liniji Resnik – Batajnica Radoslav Božić. Njegova upravljačnica doslovno je uletela u poslednji vagon voza koji je stajao.
A sve je tog dana krenulo loše. U Beogradu su najpre čekali da krenu, jer je lokomotiva bila pokvarena. Došla je druga. Krenuli su… A onda, ta druga lokomotiva se pokvarila na ukletoj krivini. Ostali su u mraku 20 minuta.
Nekadašnja “Ložionica” na bivšoj železničkoj stanici odakle je krenula jedna od dve kompozicije koja se sudarila 1992. godine. Danas se na mestu ovog gotovo apokaliptičnog prizora nalazi novi “Beograd na vodi”, a zdanje “Ložionice” se pretvara u veliki umetnički centar
– Trebalo je da iz Beograda krenemo u 7.30 časova – izjavio je kasnije putnik Slavomir Pajović. – Lokomotiva nije bila prikačena, dovezli su jednu koja je bila u kvaru. Trolu su prikačili, pa su je spustili. Dovezena je i još jedna lokomotiva, ali izgleda da ni ona nije bila ispravna. Krenuli smo sa 25 minuta zakašnjenja. Kroz tunel, voz je išao brzinom od oko 30 kilometara na sat. Pri izlasku iz tunela, na oko pola kilometra stali smo. Bili smo u mraku 20 minuta. Svetlo je došlo, pa je nestalo. Iznenada, čuli smo tresak, stakla su se lomila, vrata izvaljivala. Bio sam u petom kupeu od udara.
Tunel je i 1992. i 2013. imao isti problem – nije imao svetla i bio je nepristupačan. Za razliku od 2013. kada su se putnici izvlačili uz pomoć drugog voza, a nije bilo potrebe ni za kakvim sečenjem, 1992. godine u njega su ušle i “manevarke” koje nisu električne i njihovi izduvni gasovi su bili veliki problem za spasioce.
Tadašnji direktor Železnica Srbije rekao je da je mašinovođa voza koji je redovno saobraćao na relaciji Beograd – Novi Sad – Subotica, “najverovatnije prevideo signalizaciju, zbog čega je kasno počeo da koči”.
– Mašinovođa Dušan Jokić je prošao kroz signal “žuto”, što je znak da je sledeći signal “crveno” kad treba stati, čemu se nije prilagodio. Nakon prolaska kroz “žuto” mašinovođa je vozio brzinom od 69 kilometara na čas, tako da nije mogao pri toj brzini da zaustavi kompoziciju kada je ugledao drugi voz i udario je u njega brizinom od 23 kilometra na čas – kazao je tadašnji direktor ŽS