Zvali su ga „Naselje sunca”. U goste su mu dolazili Tito, Jovanka, predstavnici nesvrstanih… Iznikao je iz močvare, a postao je dom generacijama Novobeograđana – Blok 45. Kako bi od prošlosti otrgli život u ovom bloku, žitelji su bili čak organizovali izložbu fotografija pod nazivom „45 godina Bloka 45”, koja je otvorena u galeriji „Neon“.
– Prošlo je više od 45 godina od kada je naš blok počeo da živi u pravom smislu te reči. To po nama nije trenutak kada je počeo da se gradi, već kada je u njemu počelo da se živi. Doseljavanje u Blok 45 je krenulo 1973. i 1974. E to su i godine našeg divnog, srećnog i idiličnog detinjstva… Živeli smo u sredini koja je imala dva obdaništa, dom zdravlja, osnovnu školu s bazenom i tri terena. To je bio urbani deo, a samo preko Ulice dr Ivana Ribara ulazili smo u neki drugi svet – vojvođanska polja, kanal Galovicu gde smo pecali. Imali smo mogućnost da se igramo i u gradu i u selu. Živeli smo pravim zajedničkim životom. Naši roditelji su sami čistili prostor oko zgrada, sami sadili drveće, terene kada padne sneg… Mislim da je ta klica zajedništva živa i danas – kaže Karlo Boras.
O tome da se žitelji ovog bloka i dalje druže svedoči i namera da se organizuju udruženja dobrih komšija. Cilj udruženja je da se obnovi duh komšiluka u kome susedi pomažu jedni drugima.
Blok 45 izgrađen je od 1968. do 1972. godine, a prostire se na oko 62 hektara. Blok 45 nalazi se na području koje je neposredno pre izgradnje isušeno i nasuto. Na prostoru Savskog keja i nasipa nalazila se gusta šuma, a obe lokacije bile su dom za močvarne ptice i divlje životinje.
Novi Beograd je prve žitelje počeo da prima 1972, 1973. i 1974. godine prošlog veka. Ukupno je u ovom delu grada projektovano i sagrađeno 45 solitera, 23 četvorospratnica i dvospratnica, s osnovnom školom, dva vrtića i drugim objektima. Glavne arhitekte bili su Mihailo Čanak, čiji su rad osmospratnice, Rista Šekerinski, čija ideja su bile četvorospratnice i dvospratnice, i Grgur Popović, koji je bio zadužen za solitere.
Neki se prisećaju kako je izgledala Džoova poslastičarnica, fijaker porodice Jovanović, sećaju se Branka Ćopića, Branka Pešića…
Detinjstvo između sela i grada
„Doseljavanje u Blok 45 je krenulo 1973. i 1974. E to su i godine našeg divnog, srećnog i idiličnog detinjstva”, – kaže Karlo Boras i nastavlja:
„Živeli smo u sredini koja je imala dva obdaništa, dom zdravlja, osnovnu školu s bazenom i tri terena. To je bio urbani deo, a samo preko Ulice dr Ivana Ribara ulazili smo u neki drugi svet – vojvođanska polja, kanal Galovicu gde smo pecali. Imali smo mogućnost da se igramo i u gradu i u selu. Živeli smo pravim zajedničkim životom. Naši roditelji su sami čistili prostor oko zgrada, sami sadili drveće, terene kada padne sneg… Mislim da je ta klica zajedništva živa i danas”.
