“Još pre sedam časova na Bežanijskom aerodromu sve je bilo spremno za polazak. G. Striževski pregledao je avion, isprobao motor i čeka. Ubrzo je došao i g. Sondermajer, odmah za njim i prota g. Dušan Marković, koji će začas izvršiti kratko osvećenje aviona.
Tačno u sedam časova g. Sondermajer je oglasio polazak. Mesta zauzimaju saradnici beogradskih listova. Za volanom je g. Striževski, a do njega g. Sondermajer. Među putnicima je i simpatični Pavle Ćuk, mehaničar, koji će posle svakog spuštanja da pregleda da li je motor u ispravnom stanju“.
Ovo što ste sada pročitali, istovetno su čitali naši preci u štampi o prvom putničkom letu u Kraljevini Jugoslaviji koji je 5. maja 1930. godine obavljen rutom Beograd – Sarajevo – Podgorica. Bila je to zaista važna vest. Novinari su se trudili da što dinamičnije prenesu doživljaje sa leta. A te reportaže danas su pravo blago za popunu mozaika kolektivnog sećanja na vreme razvoja putovanja, avijacije i povezivanja gradova na Balkanu…
Zamislite sada ovu scenu. Sondermajer daje znak, a tri vojnika hvataju za elisu i svom snagom pokušavaju da je zavrte. Zvuk motora u nekom svom čudnovatom taktu počinje da zaglušuje žamor nestrpljivih putnika. Na aerodromu “Dojno polje” podno Bežanijske kose lagano aeroplan hvata zalet, odvaja se od piste, i mora da napravi nekoliko krugova kako bi dosegao dovoljnu visinu da za siguran let.
“To je bio pozdrav prestonici. Odmah zatim hvaćamo se sremske ravnice i kratko vreme letimo duž Save. Avion se jednako penje. Posle nepunih dvadeset minuta okreće se g. Sondermajer i upozoruje nas na brda koja ćemo začas preleteti“, navodi se u jednom od tekstova i dodaje: “To je Cer, kaže g. Sondormajer, i u kratkim potezima prepričava nam svoje uspomene iz rata“.
Sondermajer ovo, Sondermajer ono, pa ko je taj Sondermajer, verovatno se sada pitaju oni koji nešto slabije poznaju zbivanja u tim vremenima.
Ime mu je bilo Tadija, rođen je 1892. i poživeo do 1967. godine. Bio je srpski i jugoslovenski avijatičar, avanturista, prvi školovani vazduhoplovni inženjer u Srba, poliglota, društveno veoma aktivan.
Tokom Balkanskih ratova i na početku Prvog svetskog rata bio je konjički oficir, da bi na Solunskom frontu postao vojni pilot. Zbog teške bolesti lečen je u Francuskoj, gde se posle oporavka kao srpski vojni pilot dobrovoljno priključio francuskom vazduhoplovstvu na Zapadnom frontu. Bio je samostalni vođa lovačke patrole u elitnoj eskadrili “Roda” specijalizovanoj za dejstva protiv eskadrile nemačkog asa Manfreda fon Rihthofena mnogo poznatijeg kao Crveni Baron. Preživeo je obaranje 21. maja 1918. godine, ali je zadobio teške opekotine. Kako bio kamuflirao ožiljke istetovirao je rodu na grudima.
Za svoje zasluge odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, Zlatnom medaljom za hrabrost, Srebrnom medaljom za hrabrost, Francuskim ratnim krstom, Ordenom Legije časti oficirskog reda, nosilac je Albanske spomenice. Sa vojnim pilotom poručnikom Leonidom Bajdakom obavio je uspešan etapni let jednomotornim dvosedom avionom Potez 25 od Pariza do Bombaja i nazad do Beograda od 20. aprila do 2. maja 1927. godine, preletevši 14.800 km u 13 etapa, čime su stekli svetsku slavu.
Aprilski rat 1941. dočekao je kao komandant Transportne grupe vojnog vazduhoplovstva čijim avionima je uspostavljen vazdušni most između Jugoslavije i Grčke gde su našli privremeno utočište članovi vlade i mladi kralj Petar II. Sondermajer je ostao u okupiranoj zemlji. Nakon rata je robijao, nije više leteo, a kao inženjer radio je na izgradnji Novog Beograda.
Ono što je posebno važno za našu priču jeste da je bio jedan od osnivača i dugogodišnji direktor Društva za vazdušni saobraćaj Aeroput, prvog komercijalnog avio-prevoznika, i utemeljitelj savremene civilne putničke avijacije kod nas.
Sada kada znamo ko je vodio računa o novinarima na ovom letu oslušnimo ponovo zvuk motora. Elisa se vrtela…
“U visini smo od hiljadu i šest stotina metara. Od Beograda smo daleko preko stotinu kilometara. Još nekoliko časaka pa će da se ukaže plahovita Drina koja nama iz visine izgleda kao kakav potočić. Za junake vazduha nema više prepona ni granica. Do malopre u nepreglednoj sremskoj ravnici, sada se već hvatamo gorostasnih bosanskih planina, grdosija i provalija…“, pokušao je da nadahnuto svoje impresije prenese čitaocima jedan od novinara.
“Posle nekoliko časaka preleteli smo Tuzlu. U visini od dve hiljade i tri stotine metara ponovo nas hvataju oblaci, koji jure u protivnom pravcu od aviona. Tek tada se primećuje da jurimo brzinom od stotinu i deset kilometara na sat. Planine i šume nižu se jedna za drugom, primičemo se Sarajevu“.
Eeeej, 110 kilometara na sat! Kakvo uzbuđenje! Možemo sada da se smejemo, ali za to vreme to je bila izuzetna brzina. Nadleteli su aerodromom Rajlovac i posle nekoliko krugova spustili se. Bilo je tačno 8.33 sati.
Okupilo se, ostalo je zabeleženo, mnogo sveta, a za ovu svečanost iz Sarajeva je došao “naročiti voz sa oko 150 osoba“.
“Gostima i putnicima priređena je zakuska na aerodromu i posle pola sata putinici su ponovo ušli u avion i seli, burno pozdravljeni od svih prisutnih. Avion se digao lagano i napravio jedan krug iznad aerodroma, a zatim odleteo u pravcu Podgorice… Neprekidno smo moramo leteti na visni od dve hiljade do dve hiljade i pet stotina metara. Prolazeći iznad snežnih vrhova Bjelašnice hladnoća se prilično oseća, iako je avion potpuno zatvoren i udešen za najugodnije putovanje“.
Avion Potez 29-2, u kojem su bili naši putnici čije doživljaje pratimo, za to vreme je imao veoma dobre karakteristike za putničku letelicu. Međutim, kabina nije imala regulaciju pritiska ni grejanje! E, zato im je bilo hladno. Inače, posadu su činila dva člana, mogao je da primi pet putnika i da preveze još 250 kilograma tereta maksimalnom brzinom od 200 km/h.
Svima je u letelici tog 5. maja bilo znatno prijatnije kada su mogli da zapišu u svoje notese “preleteli smo bosanske planine i već smo u slivu Jadranskog mora”.
“Žurimo prema Nevesinju, ostavljajući sa desne strane Mostar i Stolac. Više Gackoga avion hvataju oblaci, a mestimice i kiša. Provalije i i vrhovi nižu se jedan za drugim, goli hercegovački krševi ostaju za nama i za nekoliko časaka bićemo nad Crnom Gorom. Avion obilazi Durmitor u visinu od dve hiljade i pet stotina metara. G. Sondermajer nas upozoruje da smo nad Nikšićem. Još nekoliko časaka pa smo nad Podgoricom. Zeta, bistra kao suza, pokazuje nam put…“
Danilovgrad su preleteli, a vrhovi Lovćena su im se ukazivali. Tako su preneli čitaocima, pa i to da se nad Podgoricom iz aviona već moglo videti da se sprema sjajan doček. Tačno u 10.45 na podgorički aerodrom sleteo je prvi putnički avion. I tu se okupilo mnoštvo sveta, klicali su oduševljeno “gostima pristiglim sa neba”.
Prvi im je prišao ban Zetske banovine armijski general Krsta Smiljanić. Odmah za njim sa pilotima i predstavnicima beogradske štampe rukovali su se predsednik opštine Podgorice Nešo Šćepović, koji je učinio sve da doček bude što svečaniji, pa oficiri podgoričkog garnizona, građanstvo.
Inače, Podgorica je tog dana bila sva okićena državnim zastavama, a radnje su od deset pa do četiri sata posle podne bile zatvorene. Državno činovništvo, po naročitom naređenju, nije radilo od deset sati. Na aerodrom su sve škole poslale sa đacima svoje profesore i učitelje, došli su i “Sokolovi”, pa članice ženskog dobrotvornog društva i najstarijeg pevačkog društva “Branko”. Svi ovi podaci imaju svoje mesto u istoriji i ne bi trebalo da budu zanavek zaboravljeni.
Na aerodromu je avion kršen i poneo je ime – Podgorica, a kumovala je Šćepovićeva žena. Ona je Sondermajeru u ime podgoričke opštine darovala skupoceno crnogorsko odelo od 12.000 dinara (prosečna mesečna radnička plata u Jugoslaviji je te godine bila 1.143 dinara), a Striževskom deset zlatnih napoleondara! Potom je u hotelu “Imperial” priređen banket sa sto pedeset zvanica.
Dok su domaćini nazdravljali sa gostima, dizali čaše uvis izgovarajući kraljevo ime, za to vreme je mehaničar Ćuk pregledao avion, snadbeo ga gorivom, pa je tačno u 14 časova Sondermajer mogao da da znak da polete nazad ka Beogradu.
“G. Striževski ponovo uzima volan u ruke i avion kreće praćen zvucima vojne muzike sa Cetinja. Građanstvo je još dugo klicalo i mahalo maramicama, dok smo mi na lakim krilima dizali se prema Lovćenu da se kroz nekoliko časova izgubimo u plavičastoj magli iznad Jadrana“.
Tako su Beograđani koji dan kasnije čitali u novinama. A da bismo ovaj naš tekst nekako u potpunosti uobličili dužni smo vam i koju reč o Striževskom.
Njemu je bilo ime Vladimir. Rođen je u Ruskoj Imperiji 1894. i bio je jedan od trojice prvih pilota Aeroputa. Ali pre nego što je dospeo u našu kraljevinu bio je pilot tokom Velikog rata, i zatim na strani Vrangelove armije u borbi protiv Lenjinovih komunista. Odlikovan Krstom Svetog Đorđa IV stepena, Ordenom Svetog Vladimira IV stepena, Ordenom Svete Ane IV stepena, Ordenom Svetog Velikomučenika i Pobedonosca Georgija.
Nakon sloma “belih Rusa” 1921. je sa saborcima stigao prvo u Mostar, potom se preselio u Novi Sad, pa u Zemun i napokon se pred Drugi svetski rat preselio u naselje Senjak gde je izgradio kuću.
Poginuo je u avionskoj nesreći putničkog aviona Aeroputa na redovnoj liniji Zagreb – Split 22. avgusta 1940. oko 8 ujutru kada je novi avion Aeroputa “Lokid Elektra” usled loše vidljivosti udario u planinski vrh Mala Visočica na Velebitu kod sela Medak u blizini Gospića.
