Možda vam se desilo da vam, dok sedite u automobilu ili autobusu tokom neke od tradicionalnih popodnevnih gužvi na Brankovom mostu, pogled odluta na desno, između Hajata i nikad završene Radove zgrade. I možda se osmehnete na sećanje na crvene talase krova jedne sasvim obično neobične benzinske stanice.
„Dejtonka“… simbol Beograda koji je bio znak promena, progresa, prkosa i ostalih reči na „p“.
Iz devedesete u progres ili …
Za nekoga ko nije (pre)živeo devedesete, priča o njima ima sve elemente naučne fantastike. Sećate li se, na primer, bonova za ulje, šećer i brašno? A tek isključenja struje po grupama od po 4 sata? Zahvaljujući njima, naši roditelji su se prisetili časova fizike i tehničkog i sklapali šklopocije od akumulatora i fluo-cevi, da bar malo osvetle mrak. Pa, kada dođe vaša grupa, po komandi se prozori solitera osvetle treperavim svetlom ovih priručnih fenjera.
Sve za kuću nabavljalo se tada sa hauba automobila ili sa buvljaka. Ne, nije to bila polovna roba, već nova, dovučena iz Segedina. A sa njima je u duplim i troduplim rezervoarima stizao i dragoceni benzin. Ako ste želeli da počastite sebe i da bar jedan dan ne putujete kao sardina u vozilima GSP, imali ste opciju da kod lokalnog „čoveka“ nabavite gorivo raznih fluoroscentnih boja i upitnog kvaliteta. Pričalo se da se tada benzin „sekao“ vodom, a da bi se prikrilo, ubacivana je prehrambena boja. Ako nje nije bilo, govorili su da može da prođe i narendana šargarepa. Naravno, u skladu sa ovim suludim vremenom, benzin se nije prodavao na pumpama već u flašama Coca Cole ili plastičnim balonima od 5 litara.
A pošto su Beograđani oduvek bili veliki ljubitelji četvorotočkaša, povremeno bi svom ljubimcu priredili i gozbu. Kada bi se pročulo da u tim vremenima trgovinskog i naftnog embarga na nekoj od benzinskih pumpi dolazi benzin, formirali bi se redovi. Poslednjim mililitrima benzina, a najčešće gurajući automobile, vozači bi stali u red. Kilometarske kolone vrludale bi tada zaustavnom trakom, a dok biste došli na red, već bi bilo izvesno da ili benzina više nema ili da bi za zagrevanja stomaka vašeg ljubimca bilo potrebno da iskeširate svoju čitavu platu.
Kao plamen, kao vatra
A onda je sredinom 1995. godine, u vreme nekih od najgorih dešavanja na ovim prostorima, nasuprot originalne zgrade CK (one pre bombardovanja) počela da niče metalna skalamerija. Ruku na srce, tu je još od šezdesetih godina postojala pumpa iz koje su prvi stanovnici solitera u Šest kaplara točili gorivo. Ova nova bila je sasvim grandiozna. Potpisivao ju je ugledni arhitekta Mario Jobst, Kao jedan od vodećih stručnjaka Energoprojekta, iza sebe je već imao značajne radove u zemlji svetu koji su odisali izraženim ekspresionističkim ditaljima i upotrebom crvene boje.
U tom stilu nastala je i benzinska stanica za potrebe NIS Jugopetrola na Novom Beogradu. Prema njegovim rečima, inspiraciju za vitičasti krov našao je u samom znaku kompanije, koji predstavlja stilizovani crveno-žuti plamen. Pored toga, Jobst je nastojao da od obične poslovne zgrade napravi i simbol Beograda, tačku koju će svi koristiti kao reper, bez obzira da li dolaze ili odlaze iz grada.
U tome je svakako uspeo. Iako je pumpa imala i svoje zvanično ime „Novi Beograd – 508“, među Beograđanima je postala poznata kao „Dejtonka“ jer su njena izgradnja i otvaranje „pali“ nekako u vreme kada je potpisan mirovni sporazum u Dejtonu, kojim je konačno stavljena tačka na četiri duge godine beznađa i embarga.
Baš zbog toga, zbog simbolike koju je nosila, „Dejtonka“ nikada nije smela da ostane bez goriva. Iako je zvanično embargo bio podignut, snabdevanje energentima je i dalje bilo problematično. Osim na ovoj pumpi, na kojoj se dnevno prodavalo 100 tona benzina i dizela. Zaista impozantna cifra i za današnje dane.
Sama prozračna zgrada bila je uređena u ultra-modernom stilu, a bila je i jedna od prvih na kojoj je uvedeno samoposluživanje.
Zbogom, devedesete
A onda su prošle devedesete, privreda ranjena sankcijama još se više osipala. Veliki giganti, a među njima i NIS, privatizovani su jedan za drugim. Tako je početkom dvehiljaditih postao deo ruskog „Gazprom Nefta“. Dejtonka je i dalje bila tu, ali je u skladu sa novim vlasništvom 2009. godine doživela mali „fejslifting“ i prefarbana u plavo, boju ruske matične kompanije.
I kada je napokon izgledalo da će pod novim bojama zaploviti i u treću deceniju svog života, 2015. godine odlučeno je da bude srušena i zamenjena modernijim zdanjem. Ova odluka izazvala je izvesne potrese među (Novo)Beograđanima, pisane su peticije, pozivale se nadležne službe da je stave pod zaštitu države kao arhitektonsko delo od izuzetne važnosti. Ali.. progres je na kraju odneo simbol promena. Umesto nje je nikla nova, super-moderna, ali sasvim obična benzinska stanica. I mada se i dalje ovaj toponim spominje u svakodnevnom govoru našeg grada, izgleda da pomalo bledi.
