NOVOBEOGRADSKE PRIČE: Treća sreća: Prvo pozorište među novobeogradskim soliterima

Dok su žitelji starog dela grada uveliko uživali u čarima teatra i to decenijama unazad, isto se nije moglo reći sa stanovnike leve obale Save, odnosno Novobeograđane. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, oni su svoje dočekali 1969. godine, kada se kamerno pozorište uzgnezdilo među soliterima “Fontane”.

Teatar za 60 novobeogradskih duša

Trebalo je više godina i krahova da bi Novi Beograd dobio svoje prvo pozorište. U zgradi Centra mesne zajednice, novobeogradskom svetu bolje poznatoj kao “Fontana”, krajem 60-ih godina prošlog veka najzad je bio odvojen prostor za kamerno pozorište.

Pre nego što se dalo u adaptaciju, na interni konkurs, koji je raspisao Opštinski komitet, prijavilo se mnoštvo vrsnih projektanata, sa dokazanim referencama. Međutim, svima se gotovo ista zamisao vrzmala kroz glavu – klasična pozornica. To je bio slučaj sve dok se nije javio arhitekta Predrag Ristić iliti Peđa Isus, poznat po izgradnji pregršt sakralnih objekata širom zemlje, koji je imao krajnje originalnu ideju, koja je naposletku i odnela “pobedu”.

Po ugledu na Inke

Naime, kada se dao u potragu za novim idejnim rešenjem za unutrašnju arhitekturu pozorišta, nabasao je na neverovatan koncept za akustiku dvorane. Primenio je vizantijsku praksu po pitanju akustičnog opremanja amfiteatra, koju je upio čitajući ruske publikacije, a koja je, zapravo, vukla korene od starih Inka. U prevodu, podigao je tzv. akustične ćupove u nizu duž tavanice kamernog pozorišta.

Što se tiče same pozornice, i ona je bila, najblaže rečeno, neobična. “Daske koje život znače” bile su postavljene u polukrug ispred kojih se prostiralo svega tri reda i šezdeset sedišta fundiranih u blagom luku, što je obezbeđivalo neposredni kontakt sa akterima na bini.

“Zvučni puž” mini-pozorišta

Ipak, glavna atrakcija prvog novobeogradskog pozorišta bio je famozni “zvučni puž”, koji je bio smešten tik pored stepeništa i ulaza u salu. On je nestvarno podsećao na čovečje unutrašnje uho, prvenstveno zbog načina kako se uvijalo u spiralu. Ova akustična školjka “izlivala” je glas preko scene i “zapljuskivala” malobrojnu, ali odabranu publiku, transportovajući ih u novi pozorišni svet.

Međutim, nisu to bili jedini noviteti koji su krasili pozorište u mesnoj zajednici “Fontana”. Dekor bine je, takođe, bio nadasve kreativno rešen. U stvari, dekora nije bilo, per se. Mesto uobičajenog zauzela je takozvana “knjiga kulisa”, čijim “listanjem” su se smenjivale scene i činovi kao na traci.

Premijera za godišnjicu

Prvi na repertoaru novoosnovanog pozorišta na Novom Beogradu bilo je Kulturno-umetničko društvo “Žikica Jovanović Španac”, koje je tada slovilo za dramsko eksperimentalni studio. Oni su “kaparisali” novu scenu za sve svoje buduće predstave. Šta više, angažovali su pisca komedije i satire sa Uba, Aleksandra Popovića, da im sastavi poseban komad za svečano otvaranje. Premijera je bila održana 10. oktobra 1969. godine, kada je ovo KUD obeležilo i proslavilo svoju 15-godišnjicu postojanja.

 

Danas se na području Novog Beograda nalazi samo jednu pozorište i to dečje – pozorište lutaka “Pinokio”, čije je “rodno mesto”, u stvari, Zemun i Radnički univerzitet, da bi 2014. godinu dobilo “premeštaj” u Blok 11c i ulicu Bulevar maršala Tolbuhina.

Tagovi

Pročitajte još: