Tužna je činjenica da je tokom epohe socijalizma studentima arhitekture bila uskraćena prilika da, uopšte, izučavaju projektovanje hramova.
Verovalo se da to znanje više nikome nikada neće biti potrebno. Kao i svi takvi društveni eksperimenti, i ovaj je bio kratkog daha. Ipak, ta je “rupa” ostavila posledice u vremenu kada je vera vaskrsla. Nastavili smo tamo gde smo stali 1940. godine, zapravo, možda i korak-dva nazad.
Ali, dva lica osvetlila su svoje karijere i, uprkos tome što ih je sistem učio da je samo moderna arhitektura vredna i što su toj modernoj “soc-realističkoj” arhitekturi zaista dali ogroman doprinos, oni su se odvažili da projektuju i hramove.
Branko Pešić, arhitekta (ne i istoimeni gradonačelnik), projektovao je čuvenu Beograđanku, koja se drsko uzdigla iznad starog gradskog jezgra, pretvarajući siluetu Beograda u prikaz modernog velegrada.
Arhitekta Branko Pešić (u beloj košulji) sa svojim imenjakom, gradonačelnikom Beograda, prilikom obilaska gradilišta Palate Beograd, čuvene Beograđanke
Ali, njegovo ime vezuje se i za naš najveći duhovni arhitektonski poduhvat – Hram Svetog Save! Njegovom izgradnjom ta beogradska silueta dobila je i deo koji joj je decenijama nedostajao – simbol duhovnosti i pravoslavlja.
Arhitekta Branko Pešić sa patrijarhom SPC Germanom nad planom Hrama Svetog Save
Mihailo Mitrović, čuven je po tome što je projektovao pravo betonsko čudo, Zapadnu kapiju Beograda, remek delo brutalizma. Baš taj Mitrović u svoj opus uneo je i jednu lepu, poznatu i prvu novobeogradsku crkvu podignutu posle 1945. godine – Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi.
Arhitekta Mihajlo Mitrović
Za razliku od Mitrovića, čije neobično delo na Bežanijskoj kosi predstavlja svojevrsni eksperiment koji pokazuje da crkve mogu da izgledaju i malo drugačije, a da ne izgube duhovni smisao, Pešić je veliki deo karijere posvetio hramovima.
Mitrovićev hram Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi
Taj produhovljeni arhitekta, projektovao je više od 20 crkava za 20 godina.
On je studije upisao pre rata, ali ih je završio 1947. Dakle, bio je arhitekta “novog doba“, “socijalističkog vremena” i proslavio se projektovanjem više od 200 jugoslovenskih izložbenih paviljona u internacionalnom stilu.
Međutim, došlo je vreme i u tom socijalizmu da se podizanju crkava da zeleno svetlo. Najveći događaj u tom smislu bilo je izdavanje dozvole za nastavak izgradnje Hrama Svetog Save, što je bio veoma ambiciozni projekat.
Ne samo što je trebalo pomiriti tradicionalne i savremene tokove arhitekture u situaciji poluvekovnog odsustva bilo kakve graditeljske delatnosti na novim sakralnim objektima, već je trebalo i organizovati ovaj složen posao.Sve to dato je u ruke Pešiću, koji 1984. postaje protoneimar nastavka projektovanja i gradnje hrama, posla kojim se posvetio do svoje starosti i napustio ga tek devedesetih godina.
On je, tako, modernizovao davni projekat Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka i na taj način satkao skladno monumentalno delo, a grčki mermer belinom pleni duh Beograda.
Podizanje kupole hrama 1989. godine bio je jedan od najzahtevnijih graditeljskih poduhvata u tadašnjoj zemlji
Međutim, još je jedna beogradska crkva, delo Pešića, baš vredna pažnje. U jednom beogradskom naselju podigao je upečatljiv znak koji poput kakvog svetionika, privlači poglede svima koji se približavaju. To je Crkva Svete Petke na Čukaričkoj padini koja je kruna njegove karijere i delo ličnijeg duhovnog izraza.
Ono što se manje zna jeste da je ta crkva inspirisana takođe jednim neostvarenim projektom za hram Svetog Save, onim znamenitog predratnog arhitekte, moderniste Dušana Babića.
