Porodica OVOG pokojnog glumca je tragično završila u logoru na Novom Beogradu

Ako bi vam tražili da nabrojite 10 najboljih srpskih glumaca ime Predraga Ejdusa, barda pozorišnih i filmskih uloga, bi verovatno, bilo među prvima koje bi ste naveli. Svojim glumačkim bravurama decenijama nam je oduzimao dah. Ne samo kao nosilac glavnih rola već i kao epizodista koji je znao da „ukrade“ kadar i za tren potpuno očara publiku.

Jednostavno, gluma je bila njegov život. Često je znao da kaže kako: „Glumac postoji samo dok igra“, a ako je tako, to znači da će Predrag Ejdus večno živeti.Predrag Ejdus rodio se u leto 1947. godine od oca Jevrejina i majke Srpkinje. Bez babe i dede sa očeve strane ostao je i pre rođenja. Oni su još 1942. bili među prvim žrtvama zloglasnog nacističkog logora na Sajmištu u kome su život izgubili mnogi beogradski Jevreji.

Tako je mali Predrag odrastao, kao i sva tadašnja deca – pritisnut teškim teretom posleratnih godina u Beogradu koji su razrušile bombe i u kome je svega nedostajalo.

Ipak, porodica Ejdus nije se predavala. Naprotiv. Nedaće kao da su ih očvrsnule i osnažile.

Predrag Ejdus: Lako je izgubiti ljudskost

Narod je ovde doživeo velike turbulencije, istorijske, ekonomske, kulturne… Istorije pišu pobednici, i činjenice su iz strateških, političkih i raznoraznih razloga gotovo uvek krivotvorene. Krivotvorili su ih svi. I svi su činili zločin. Hteli su da ulepšaju istoriju i da, na neki način, sa sebe skinu odgovornost za ono što se događalo.

– Treba javno reći činjenicu da je Beograd bio prvi grad u Evropi, iz kojeg su nacisti javili u Berlin da je “očišćen od Jevreja”. Čuvena rečenica “Juden fraj”, izgovorena je odavde! Praktično, u Srbiji je do marta 1942. devedeset odsto srpskih Jevreja pobijeno! Međutim, Staro sajmište, koje po broju stradalih spada među velika stratišta Drugog svetskog rata, nema dostojno obeležje.

– Razlozi za to verovatno su mnogostruki, ali taj zaborav, to nenamerno ili namerno zapostavljanje tako strašne činjenice kao što je Holokaust, i ta ignoracija događaja, strahovito zbunjuju i bole. Naročito bole one kojima su tu stradali bliski srodnici – očevi, majke, dedovi, babe… Meni su ubijeni baba i deda, u strašnoj pokretnoj gasnoj komori, koja je prvi put, eksperimentalno, profunkcionisala upravo u Beogradu.

– Moji baba i deda dugo su živeli u ovom gradu, i osećam duboku tugu i žal, iako ih nisam upoznao. Slušao sam o njima kao o divnim ljudima – bili su časni građani, među prvim lekarima u Beogradu, i sve priče koje sam čuo od oca i ostalih koji su ih poznavali bile su da su o tome kako su bili dobri i plemeniti. Početkom rata skrivali su ih njihovi prijatelji, bili su u kući vrlo poznatog čoveka, akademika Pavla Savića. Ali neko ih je vrlo brzo, već u jesen 1941. potkazao, i onda ih je Nedićeva žandarmerija prvo sprovela u jedan mali logor, odakle su prebačeni na Staro sajmište. Već u februaru 1942. bili su ubijeni.

– Srbi moraju znati istinu, ma koliko ona bila strašna. Iako je bilo mnogo onih koji su spasavali svoje prijatelje Jevreje tokom rata. Ali takvih je bilo svuda. Činjenica je, ipak, da je od svih jugoslovenskih republika najveći broj Jevreja pobijen upravo u Srbiji, procentualno, preko 90 odsto. Ali bez obzira na to, ovde je dugo godina gajeno mišljenje da su Srbi najveći prijatelji jevrejskog naroda, i ima istine u tome. To su, uostalom, priznali i sami Izraelci. Nije u Srbiji bilo mnogo antisemitizma, nema ga ni danas. Ali danas ga nema zato što, nažalost, ni Jevreja u Srbiji više nema. Pre rata bilo ih je oko 30.000, danas jedva tri-četiri hiljade, tako da oni ne predstavljaju neku “opasnost”. Ali činjenica je isto tako da su se ovde “Sionski mudraci” izdavali u ne znam koliko izdanja, i niko nije sprečio da se ova paskvila štampa i doštampava.

– U moguće ponavljanje istorije, da generacije koje dolaze ne znaju šta se sve dešavalo. Takvih falsifikata ima i u svetu i kod nas. Pogledajte šta se sada otkrilo u Nemačkoj – da su mnogi nacisti posle rata služili u državnoj bezbednosti, i da su mnogi od njih na neki način pomagali nekim neonacističkim grupama koje su kasnije pohvatane, a koje su napravile strašne zločine i egzekucije Turaka i ne znam koga još. Nacizam i fašizam se, naravno, vraćaju u raznim oblicima, a da bi se razotkrili i zaustavili pre povampirenja, odmah, mora se znati istina, ma koliko bolna ona bila.

– Na Balkanu se, nažalost, već decenijama ne zna ni tačan broj stradalih u Drugom svetskom ratu. Pogledajte samo to licitiranje ciframa o stradalima u Jasenovcu – od 40 do 70 hiljada. A ukupan broj svih stradalih u Drugom svetskom ratu ovde ide od sedam stotina hiljada do milion i po. Sa svim tim podacima se manipulisalo posle rata, komunističke vlasti su to radile namerno, a opet, što je vrlo zanimljivo, mi smo jedina zemlja koja nije dobila ratnu odštetu. Nemci i druge sile tvrdili su da je najveći broj ljudi ovde stradalo u građanskom ratu, a ne od strane Nemaca.

– Isto može da se pita i šta je to u Nemcima, koji su ozbiljan, stari, kulturan, vredan narod, a činio je takve zločine. Šta je sa svim tim ljudima, i šta je sa onima koji su znali da se to događa, a nisu se pobunili? To zlo je u ljudskom biću, i u određenim okolnostima, kada se događaju takve stvari, od ljudi čini monstrume. Vrlo je mali broj onih koji u takvim momentima uspevaju da se sačuvaju – da sačuvaju svoju ljudskost, dostojanstvo, hrabrost, bilo da ne učestvuje u tome, bilo da se masovno pobune protiv toga, ugrožavajući čak i sopstveni život. Bilo je takvih ljudi, bilo ih je i ovde, znam dosta primera. A Balkan je na razmeđi puteva – ovde su se uvek igrale velike igre, uvek su nas svađale velike sile. I dan – danas to rade.

Tagovi

Pročitajte još: