Kada kažemo radiologija, obično pomislimo na rendgen, skener i druge vrste snimanja radi uspostavljanja dijagnoze neke bolesti, a manje je poznato da ova grana medicine rešava probleme, poput mioma, trombova, pa čak i ozbiljne bolesti kao što su tumori i to o trošku RFZO-a. Radiolozi sa KBC „Bežanijska kosa“ mogu da se pohvale brojnim uspešnim intervencijama najrazličitijeg opsega, a nedavno su prvi put uspeli da reše aterosklerozu (zapušenje arterija) endarterektomijom. Uzevši u obzir činjenicu da je ateroskleroza uzrok za čak 80 odsto svih infarkta srca i mozga, nećemo govoriti o njenom značaju, ali kakva metoda je u pitanju, za B92.net objašnjava načelnik radiologije dr Davor Mrda.
„Arteroskleroza kao proces počinje u zidu krvnog suda i ukoliko se ne tretira, ona godinama polako raste ka unutra dok u potpunosti ne zatvori krvni sud. Mi možemo da procenimo koliko je star taj takozvani ‘čep’ koji se stvorio ateroskleroski plak i da li je u pitanju hronična ili akutna okluzija. Hronične okluzije mogu da budu kratke, ali smo nailazili i na one po 20-ak cm dugačke kod kojih krvni sudovi krenu da rastu okolo i prave čuveni ‘baj pas’ to jest premoštavanje tog dela kroz koji krv ne može da ide. Postoje različite tehnike rešavanja toga i one ne zavise od toga ko radi, nego od same prirode čepa. Ukoliko lepo prođemo kroz čep neki žičanim vodičima, onda možemo da uradimo tu endarterektomiju jer pre nje okluzije smo morali da rešavamo tako što prvo stavimo balon, pa ga naduvamo pod pritiskom, napravimo protok i onda stavljamo stent. Stavljanje stenta podrazumeva da pacijent ima dugotrajnu dvojnu antikoagulantnu terapiju i to nije trajno rešenje. Ovde sad polako uđemo u čep sa svrdlom i noževima i polako ga bušimo i skidamo, očistimo kompletan krvni sud i usisamo.To je bolje tamo gde može da se primeni jer, faktički, krvni sud vratimo 20 godina unazad„, objašnjava dr Mrda.
„Nema potrebe više da se bilo šta kod tumora jetre ili dobrog dela bubrega i pluća radi hirurški, čak i metastaze u kostima. Benigna interventna radiologija je trenutno najveći bum jer se bavi problemima koji su se rešavali operativnim putem, a spadaju u benigna oboljenja. Trenutno je najveća ekspanzija u svetu interventna onkologija i u Srbiji pokušavamo da oživimo jedan projekat na nivou Ministarstva zdravlja koji je sličan onom koji je naoravila kardiologija sa sistemom ‘stent for life’.“
*Osim ove metode, tokom pandemije ste uspešno rešavali krvarenja kod pacijenata nastala usled visokih doza lekova protiv zgrušavanja krvi. Kako?
„Pošto je kovid kao sindrom podrazumevao dosta stvari, javljalo se dosta retroperitonealnih hematoma. U stomaku postoji prostor u kom se nalaze bubrezi, pankreas i lumbalni mišići. Zbog tromboza i začepljena krvnih sudova u protokolu lečenja je stajalo da se pacijentima daju visoke doze antikoagulantnih lekova. U jednom momentu smo primetili da nam pacijenti u roku od 24 sata jako brzo gube hemaglobin, što znači da negde obilato krvare i našli smo da krvare u taj retroperitonealni prostor. To je šupljina u koju kad uđete ne možete da nađete koji krvni sud krvari jer krvarenje potiče iz sitnih krvnih sudova. To se obično rešavalo konzervativno tako što se pacijentu daje krv dok sam hematom svojom veličinom ne zatvori krvni sud, a mi smo ušli u embolizaciju tog retroperitoneuma, krenuli smo da zatvaramo na strani na kojoj imamo hematom sve arterije koje hrane lumbalnu regiju (zadnji deo leđa) i negde od 15 pacijenata uspeli smo da rešimo 13. To je dobro kod politrauma. Cilj nam je da uđemo u interventnu urgentnu radiologiju gde možemo da rešavamo veliki broj krvarenja u stomaku, recimo iz želuca, debelog i tankog creva. Generalno, možemo da zaustavimo svako krvarenje, a za sve se koristi ista oprema. Pre dve godine krenuli smo i sa embolizacijom vene porte koja se radi kod pacijenata kod kojih treba da se odstrani desni režanj jetre i ušli smo u rutinu sa tim.“
*Rešili ste brojne embolizacije mioma kod žena u reproduktivnom periodu. Koje su prednosti te metode i da li postoje neki negativni efekti?
„Miomi se rešavaju u roku od 24 sata, nema nikave traume, radi se u lokalnoj anesteziji, ubode se krvni sud koji hrani nogu tj. butna raterija, u nju se stavi cevčica 3,4 mm širine. Kod mioma sa obe strane zatvorimo arteriju uterine (materice), a s’ obzirom na to da se zatvara krvotok uterusa svi se pitaju šta se dešava s tim uterusom. Ne dešava se ništa jer 90 odsto krvi koja dolazi u uterus vuče miom i nikada se ne dešava da ostane da propada. Kod velikih mioma od celog mioma ostane cista koja je šupljina ispunjena tečnošću i ona se vremenom lagano resporbuje. Nakon sedam dana više nema nikavih simptoma. Jedino što nije tačno je da embolizacija nije bolna. Mi 24 sata pravimo koktele koje dajemo intravenski, ali nakon 24 sata bol prestaje i pacijentkinja ide kući. Oporavak na nogama je jako brz i nema komplikacija. Čak i laporaskopija koja je jako precizna može kasnije da dovede do komplikacija u vidu priraslica i zapetljaja creva i drugih. Ne pravimo nikakav rez na tkivu materice i nema ožiljka. Samim tim, ko želi da ostane u drugom stanju, nema nikakvih problema nakon toga. Ono što je dobro je to da, ukoliko se pojave miomi, mi možemo ponovo da uđemo i uradimo isto, u nedogled puta. Pošto kod žene u genitalni trakt ide zajedno uterus, jajovodi i jajnici, veruje se da tokom embolizacije mioma može da dođe do oštećenja jajnika. To je nemoguće jer je potpuno druga vaksularizacija, odnosno, jajnici primaju krv sa potpuno druge strane. A što se tiče zračenja, količina zračenja koja se dobije tokom procedure nije ništa strašna.“
*Ko i na osnovu čega odlučuje da li je žena kandidat za embolizaciju umesto, recimo, da miome reši operacijom ili laparaskopski?
„Nekoliko ljudi koji se bavi tom materijom iz različitih uglova odlučuje da li će nešto rešavati interventno, hirurški, lekovima, laporaskopski ili sve zajedno. Generalno, embolizacije se rade samo u slučajevima krvarenja i tumora, a ostalo otvaramo. Konkretno, za miome prvo uradimo magnet karlice. Priča oko mioma se svodi na veličinu i ginekolozi nemaju neko poverenje u naše metode iako smo imali iskustva i sa miomima od po 15 centimetara gde smo omogućili da žene jako brzo ostanu bez tegoba, ciklus se uravnoteži i anemija nestaje, tako da bez obzira na veličinu, bitno je da se to tehnički odradi onako kako treba.“
*Kako izgleda embolizacija spolja, a šta vi zapravo radite tokom intervencije?
„Kad bi nas gledali, činilo bi vam se da igramo igricu. Gledamo u ekran i imamo neke sitne cevčice i žičice u rukama koje vrtimo kao da vezemo goblen. Mi u stvari, dok pričamo s pacijentom, cevčicama ulazimo u sam krvni sud koji vaskularizuje (prokrvljuje), recimo, uterus. Kad nađemo mesto koje nam odgovara, ubacujemo u krvni sud kontrast pod određenim pritiskom da bismo videli šta nas čeka. Potom ubacujemo partikule koje su pravljene od određenih vrsta alkohola, one bubre i po 6– puta povećavaju svoju zapreminu i fizički blokiraju taj krvni sud. Procedura traje najmanje sat vremena, sve zavisi od anatomije, dijabetično stopalo znamo da radimo i po tri sata“, konstatuje radiolog.
Izvor: B92
