Saša Ozmo: Sportski novinar sa Novog Beograda

On je novinar kome je sport usađen u gene, čovek koji nam donosi priče sa poznatim atletama i svojim reportažama, koje čitamo bez daha, nas odvodi na svetske terene i priređuje pravu sportsku gozbu. Saša Ozmo, u intervjuu za 011info otkriva koja osoba je obeležila njegovo detinjstvo, kako su mu sport i novinarstvo ušli u krv i priseća se dogodovština i anegdota iz susreta sa velikanima sporta, poput Novaka Đokovića i Andrea Agasija.

Vi i vaš brat ste rođeni u Beogradu, ali ste nekoliko godina, do izbijanja rata, živeli u Sarajevu. Po čemu pamtite Beograd svog detinjstva?

Prva sećanja na Beograd sam opisao u svom, možda i ponajboljem, tekstu čija tema je moj deda. Imao sam tri godine i, sa dedom, se vraćao kući sa autobuske stanice. Dok smo prilazili zgradi u Bloku 70, baka nas je videla sa terase i nešto nam „dovikivala“. Pošto, od radosti, nije mogla da sačeka naš dolazak, istrčala je iz stana tako da smo se sreli u hodniku zgrade i tu smo se svi izgrlili.

Sva dalja sećanja iz tog vremena su, takođe, bila vezana za dedu, koji je bio veoma važna figura u mom životu. Neprestano smo šetali Savskim kejom, sećam se mirisa ribe koju je pekao jedan starac, grafita i reke. Neretko me je deda „izvlačio“ iz vrtića da bismo gledali brata kako igra fudbal, a ako bismo išli u kupovinu u tadašnju Pekabetu, obavezno bi mi uzimao kiflu koju bih ja smazao dok dođemo do kase. Tih godina mama se često pitala i brinula zašto slabo ručam, da bi joj deda na kraju otkrio da me redovno čašćavao kiflama i keksom. Sećam se i pomfrita koji je bratu i meni stalno pravio, a toga se sećaju i svi moji školski drugovi koji su dolazili kod nas na klopu.

To su moja prva sećanja na Beograd, ili tačnije Novi Beograd. Verujem da ću ovde ostati da živim do kraja života, jer, prosto, ne vidim sebe nigde drugde. Pred venčanje, supruga, koja je inače iz Braće Jerkovića, i ja vodili smo pravu „borbu“ u kojem kraju ćemo živeti posle venčanja. Ipak, Novi Beograd i Blok 70 su odneli pobedu. U tome mi je pomogla jedna emisija o Beogradu koja je, potpuno slučajno, tada iskočila na Jutjubu, a u kojoj je narator – inače Danac – tvrdio da je Blok 70 najbolje mesto za život. (smeh) To sam pokazao supruzi i eto, ostali smo u bloku.

Ko vam je usadio ljubav prema sportu?

Zapravo, roditelji mogu da se podiče time. Moja mama je bila prvi statističar Sarajeva. (smeh) Ona je vodila statistiku kada bi se igrale košarkaške utakmice. Sa druge strane tata i ujak su redovno pisali utiske sa mečeva Zvezde, za koju su navijali. Štaviše, do tančina su ispratili nekoliko sezona u svojim sveskama.

Istim stopama smo krenuli brat i ja. Religiozno smo slušali radio-emisiju „Vreme sporta i razonode“ i hvatali beleške. Jasno se sećam da sam jednom prilikom, kao klinac, imao visoku temperaturu, ali me to nije sprečilo da slušam dotičnu emisiju. Kada je Miroslav Pekez postigao gol za FK Bečej, iako mi se vrtelo u glavi od groznice, ustao sam iz kreveta i pohitao da to upišem u svesku u kojoj smo zapisivali statistiku. (smeh)

Uz kratke izveštaje sa utakmica Partizana i Zvezde, beležili smo ko su strelci, ko su igrači kola, ko je imao najveću posetu. Trudili smo se da budemo maksimalno objektivni. (smeh)

Koja je prva utakmica na kojoj ste bili?

Otac nas je odveo na utakmicu između Crvene zvezde i Rudara iz Pljevalja. Sa zapadne tribine gledali smo kako Zvezda pobeđuje sa 4:0. Na drugu utakmicu mama vodila nas je mama i tom prilikom Zvezda i Bečej su odigrali 1:1. Jasno se sećam da je bečejska legenda Dalibor Novčić postigao pogodak za goste, da bi u sudijskoj nadoknadi crveno-beli izjednačili.

Moje prvo gostovanje bilo je na Karaburmi. U susretu između OFK-a i Zvezde neko je dao gol sa pola terena, ako me pamćenje ne vara. Neverovatno koliko su ta sećanja i dan-danas živa.

Dakle, odmalena ste „opijeni“ sportom.

Tačno tako. Samo mi je lopta bila na pameti. Katkad bih sklapao LEGO kockice, ali u 95% slučajeva zanimao sam se loptom. Isprva je to bilo u stanu. Zastor između dnevne sobe i trpezarija je služio kao rukometna mreža, dok je sto u dnevnoj bio u službi gola i zvao se Siman, po legendarnom golmanu Arsenala.

Zatim, u robnoj kući kod „Piramide“ smo pazarili plastični košić, što je u vreme 90-ih bila ozbiljna investicija. No, on se i te kako isplatio, jer mi i dan-danas šutiramo na njega. Kada smo porasli, moji drugari i ja smo čak na kolenima igrali basket. (smeh) Apsolutni rekorder u dometu je ipak moj ćale, koji je pogodio koš iz ugla dnevne sobe.

I moji rođendani u osnovnoj školi su bili u sportskom maniru. Jedni su igrali stoni fudbal, koji je bio ujakov poklon (kao i golići sa mrežom – hej, sa mrežom, ha-ha), a drugi su igrali stoni tenis na trpezarijskom stolu, gde smo, umesto mrežice, postavljali raznorazne sportske video-kasete.

Da li je bilo nekih sportskih terena u vašem kraju?

Fudbal smo igrali na „Marakanici“, koja je zapravo bila prašina u školskom dvorištu, a oko stubića bismo vezivali kanap i tu balonjarom igrali odbojku. Bio je jedan teren za mali fudbal i košarku kod dragstora „Kamel“.

Ipak, teren koji je meni obeležio detinjstvo je bio tzv. „JUL“. Mislim da je kristalno jasno ko ga je podigao. (smeh) Kasnije sam saznao da su ga stariji zvali „Kod Žozi“, opet po nekoj prodavnici koja je bila tu, ali za nas je taj teren uvek bio „JUL“. Na njemu smo igrali basket od jutra do sutra. Brat i ja bismo izašli na teren u 9-10 časova, napravili bismo pauzu za ručak i vraćali bismo se kući tek uveče.

Tu su bila dva koša: A i B. Na prvom se igralo, a na drugom se šutiralo. Na tom terenu stasali su mnogi profesionalni igrači. Recimo, u zgradi pored terena živeo je Rade Marković, koji je igrao za KK Lavove iz Zemuna.

Ako govorimo o zvučnijim imenima, onda definitivno moram da spomenem Nemanju Bjelicu koji je išao sa mnom u osnovnu školu. On je tu redovno igrao, a kada je postao profi dovodio je druge igrače, poput Save Lešića. Ne smem da zaboravim Dževada, koji je bio veliki talenat, ali, nažalost, njegov život je prerano ugašen.

Da li vam je neka utakmica sa tog terena ostala u pamćenju?

Jeste! Igrali smo Dževad, Rade i ja protiv mog brata Peđe i još dvojice. Inače, brat i ja se nikada nismo tukli, kao što braća često rade. Međutim, kada je košarka bila u pitanju, stvari su znale da postanu baš ozbiljne. Na ovom basketu smo se burno posvađali i to pred sam kraj pri rezultatu 19-18. Prekid je trajao 15 minuta tokom kojih smo se Peđa i ja “objašnjavali” čija je lopta. Na kraju sam, onako siguran u sebe, rekao daj šutiraću za loptu. I stanem na moju poziciju, onako pod uglom od 45 stepeni, i… promašim. Prvi obruč, tabla, izašla.

Da li je potrebno reći da smo izgubili taj basket? I dan-danas kod mene postoji žal zbog toga, haha. Kao i zbog jednog basketa na turniru u srednjoj školi – iako smo kao odeljenje u četvrtoj godini osvojili taj turnir, pamtim više taj poraz iz druge godine. To je bilo lepo u mojoj srednjoj – Devetoj gimnaziji – svake godine organizovani su turniru u basketu, odbojci i fudbalu, pa bi bila fešta oko toga. I odbojku sam voleo da igram, posle i odbojku na pesku.

Da li ste trenirali neki sport?

Jesam, košarku i tenis. Nažalost, zbog manjih srčanih problema morao sam da prekinem sa treninzima. Ne verujem da bih postao profesionalac, ali žao mi je što nikada nisam doživeo dogodovštine sa priprema i kampova o kojima sam samo slušao od svojih drugara. Verujem da bi mi to moglo u mojoj sadašnjoj profesiji.

Ljubav prema tenisu se rodila zahvaljujući roditeljima. Verovali ili ne, oni su napravili pauzu na sopstvenom venčanju da bi gledali okršaj između Bjerna Borga i Džona Mekinroa u finalu Vimbldona.

Odavno nisam uzeo reket u ruku. Verujem da sam i zaboravio kako se udara loptica. Kada me pitaju kako bih prošao protiv kolega i prijatelja Viškovića i Govedarice, bude mi smešno. Ne bih im ni gem uzeo! (smeh)

Kada ste tenis počeli da pratite?

Tokom bombardovanja 1999. godine bio sam kod ujaka u Kardifu, gde sam na Evrosportu gledao kao sumanut Rolan Garos i Vimbldon. Dve godine ranije, ne znam ni sam kako, slušao sam radijski prenos finala Vimblodona između Samprasa i Piolina. Lovio sam prenose i rezultate kad god sam mogao, i čitao tekstove Voje Veličkovića u Žurnalu, radovao se kada neko naš uđe u top 100, poput Tatjane Ječmenice ili Sandre Naćuk.

U kom trenutku znate da je novinarstvo vaš poziv?

To se veoma rano dogodilo. Naši roditelji su smatrali da je pravilno izražavanje veoma važno. Zato su nas stalno usmeravali ka knjigama i čitanju. To je bilo veoma važno u našem domu, rame uz rame sa spomenutom opsednutošću loptom i sportom.

Stoga, kada mi je u 6. razredu saopšteno da neću moći da se profesionalno bavim sportom, ja sam počeo da kujem alternativni plan. Istini za volju, i dosta pre toga sam znao da uzmem i da komentarišem sport u kući. Iz nepoznatog razloga glavni protagonista tih prenosa je bio fudbaler Tomas Hesler. Doslovno sam prenosio sve i na sav glas. (smeh)

Primera radi, trku na 100 m na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine, koju je kanadski atletičar Donovan Bejli istrčao za neverovatnih 9,84 sekundi, „prenosio“ sam mali milion puta. Jednom bi pobedio Ato Boldon, drugi put Frenki Federiks, treći put Obadele Tomson. I, po nepisanom pravilu, uvek bi odlučivao foto-finiš. (smeh)

Uglavnom, sve je to govorilo da ću se nekim sličnim poslom baviti. Kada sam počeo da čitam „Sportski žurnal“, zaželeo sam da budem novinar, a ne komentator. Uzgred, brat i ja smo večno vodili rat ko će prvi da čita prvi deo, a ko drugi, mada to više nije bio problem kada sam, uz fudbal, jednako zavoleo i košarku i tenis.

Da li se sećate prvog teksta koji je doživeo bum?

Pamtim prvu vest koja je završila na naslovnoj strani sajta. Radilo se o nekom neuspelom pokušaju All-Stara Jadranske lige. Naslov je glasio „Spektakl u Tivoliju“. (smeh) To je za mene bilo neverovatno dostignuće.

Prvi iole ozbiljniji tekst koji sam napisao ticao se tenisa. Naslov je bio „Rolan Garos, prvi srpski grend slem“. To je bio Rolan Garos 2007. godine, gde su učestovali Ana Ivanović, Jelena Janković, ali i tada mladi Novak Đoković. Taj tekst je poslužio kao svojevrsni uvod u specijale posvećene tom velikom turniru.

Iste godine smo Vlada i ja u tandemu pisali specijale o Ju-Es Openu. Ja sam tokom dana bio na predavanjima, a onda bih od 19 do 2 radio na B92, da bi Vlada, potom, preuzimao na sebe smenu od 2 do 9. Doslovno smo izginuli radeći. Ponosan sam na te specijale. Štaviše, od toga sam zaradio fin novac, koji sam, po savetu roditelja, potrošio na sebe i prijatelje.

Kada ste postali „punokrvni“ novinar?

Već dogodine, odnosno od 2008. Radio sam pet dana u nedelji, uglavnom od 17 do 00. Istini za volju, koju godinu kasnije sam baš utulio sa poslom, radeći svega tri dana nedeljno, što je Vlada nazivao manipulatorskim potezom. (smeh) Ali, nije bilo druge jer sam želeo da završim fakultet koji je trpeo zbog posla. No, slobodno se može reći da sam u punom novinarskom pogonu od 2008, kada mi je bilo 20 godina.

Kakav je osećaj, na početku karijere, kada upoznajete sportiste koje ste do tada samo gledali iz publike?

Prvi put kada sam došao u kontakt sa nekim o kome sam pisao je bilo posredstvom kolege Ilije Kovačića, koji je tada bio PR KK Crvene zvezde. Pisao sam vesti i izveštaje sa utakmica. To je bilo divno iskustvo zato što sam ponovo gledao mečeve iz prvog reda i imao prilike da se natenane uhodam u taj posao.

Prvi veći intervju koji sam uradio bio je sa Tadijom Dragićevićem, Zvezdinim košarkašem. Potrefilo se da je to ujedno bio i njemu prvi veći intervju koji je dao, a koji smo obavili preko telefona iz meni sada nepoznatih razloga. Tako da smo obojica imali tremu, ali udruženim snagama smo to priveli kraju. (smeh) Intervju je ispao sjajno.

Takođe, Elmedin Kikanović mi je iz tog perioda ostao u lepom sećanju. Sa njim sam i dan-danas na vezi ponekad preko društvenih mreža. I ono što je važno napomenuti, nikada nisam imao neprijatna iskustva. Da, nekoliko puta su mi zalupili slušalicu, ali to su bili tzv. sportski radnici, nikada igrači.

Elem, da odgovorim na pitanje. U početku sam imao tremu, ali možda to nije prava reč. Mislim da je bio u pitanju strah, ali strah koji vas tera se još više trudite. Prvi put kada sam izveštavao sa Rolan Garosa 2015, bukvalno nisam oka sklopio. Neprestano sam radio, od pola devet ujutru do kasno u noć. Pariz sam tek video poslednjeg dana, sav depresivan, kada je Novak Đoković izgubio finale od Stanislasa Vavrinke.

Ta tenzija me i dalje nije napustila. Da, sada sam malo opušteniji, ali još imam osećaj da uvek moram da dam sve od sebe. Verujem da mi to pomaže da sve ispadne kako treba.

Koju anegdotu sa intervjua ćete zauvek pamtiti?

Uh, kad se setim. Seo sam sa Bobanom Marjanovićem da uradim intervju u kafiću kod B92. Pričali smo 45 minuta, da bi se ispostavilo da diktafon ništa od toga nije snimio. (smeh)

Uprkos Bobijevom predlogu da ponovo snimimo, ja sam prebledeo. Kud ću, šta ću, naprečac sam se pozdravio sa njim i pohitao do redakcije da iskucam dok mi je još sve bilo sveže u sećanju. U roku od sat vremena sastavio sam intervju i poslao mu na „aminovanje“. Nikad bolji intervju nije ispao. Otada neprestano tokom intervjua proveravam diktafon da li snima. (smeh)

Imao sam još jedan sličan gaf, ali ovaj put sa Marinom Čilićem na Australijan Openu. Tada kamera nije snimila ton, a ja, kao za inat, pre toga nisam uradio tonsku probu. Mogao samo sebe da krivim i nikoga drugog.

Takođe, slatko sam se nasmejao kad sam prvi put intervjuisao Čarlsa Dženkisa, tada novog košarkaša Zvezde, koji je, tom prilikom, baš otvorio dušu. Pre dolaska u Srbiju on je po internetu malo istraživao i video da postoje prirodne lepote Srbije. E sad, ne znam šta je tačno on ukucavao u pretraživač, ali je izgleda pogrešno shvatio da se ovde živi bez nekih asfaltiranih puteva i slično. Kada je sleteo i video Beograd, on se oduševio. Verovatno je mislio da svi živimo u zemunicama i sojenicama. (smeh)

Koji vam je teniski intervju ostao u pamćenju?

Sa Novakom Đokovićem, naravno. Opasna trema me je drmala, pogotovo uzevši u obzir da sam godinama već pisao o njemu. Dosta dugo su trajali pregovori, ali ipak sam dobio zeleno svetlo da ga intervjuišem na 10 minuta posle drugog kola Rolan Garosa 2015. Godine.

Pre samog početka Noletu sam poručio da je za mene ovaj intervju isto što je za njega finale grend slema, što ga je nasmejalo. Na kraju, intervju je trajao 22 minuta, iako ga je PR stalno opominjao da nema vremena i da “skrati”, Nole je samo odmahivao rukom i nastavljao da razgovara sa mnom. To i danas cenim i pamtim.

I danas sam ponosan na taj intervju. Znate li zašto? Zato što su gotovo svi dati odgovori i dalje aktuelni i primenjivi. Pun pogodak je kada dobijete atraktivan sadržaj od zvučnog sagovornika.

Međutim, Novak nije bio jedini sa kojim sam radio intervju na tom turniru. Bukvalno sam saletao svakoga koga sam stigao. Recimo, tadašnjeg top deset igrača, Davida Gofana, sačekao sam ispred restorana i postavio mu maksimalno izlizano pitanje o ranijem meču kada je namučio Federera, o čemu ga je valjda pitao svaki novinar do tada, na šta je on prevrnuo očima. Ne zlonamerno, nego u stilu “zar opet”. Jednostavno, nisam znao šta pitam u tom prvom momentu, jer nisam znao ko će izaći iz restorana. Posle sam mu se izvinjavao. (smeh)

Moram da naglasim da sam neizmerno zahvalan svim tim teniserima zato što su me nehotice etablirali kao novinara.

Rekli ste da niste imali neprijatnosti sa košarkašima. Da li je to slučaj i sa teniserima i tenisarkama?

Vi, kao novinar, morate da bude spremni na to da ćete biti odbijeni. Jednom sam prišao velikoj Martini Navratilovoj na Ju-Es Openu i pitao za intervju, a ona me je samo sasekla pogledom.

No, uglavnom su pozitivna iskustva. Na istom turniru sam upitao Simonu Halep za intervju. Iako sam bio spreman na svakakve reakcije, njena me je baš zatekla. Ona je izustila samo jednu reč: “Zašto?” Odmah sam joj odgovorio: “Pa zato što si treća najbolja teniserka sveta” (smeh) I rado je razgovarala sa mnom.

Radili ste intervju sa poznatim košarkaškim agentom, Miškom Ražnatovićem, koji je izazvao silne reakcije.

Tako je. Zvao sam ga i pitao za intervju. Pristao je, pozvao me u sedište svoje agencije i bio spreman na priču, ali činilo mi se da nema baš velika očekivanja od tog razgovora. Kada je intervju objavljen, bio je izuzetno čitan. Onda me je Miško ponovo pozvao i rekao da nije očekivao baš toliko reakcija.

Intervju je bio čitan zato što je sadržao zanimljiva pitanja i isto tako zanimljive odgovore. Nikada se nisam libio da postavim škakljiva pitanja sve dok su u okviru mog domena, tj. sporta. Primera radi, Miška sam direktno pitao o tadašnjim glasinama, da utiče na to koji igrači će nastupiti ili neće za reprezentaciju. I generalno, sa Ražnatovićem su skoro uvek zabavni intervjui, jer uglavnom nema razloga da ima „dlaku na jeziku“.

Zato što sam se držao svog posla, sportisti su rado razgovarali sa mnom. Recimo, preko Nemanje Bjelice sam stupio u kontakt sa Bogdanom Bogdanovićem, koji me je odmah oborio sa nogu. Iako on nije znao ni ko sam ni šta, ipak je pričao sa mnom više od 40 minuta telefonom.

Da li ima neko koga žarko želite da intervjuišete?

Prvi koji mi pada na pamet jeste legendarni Andre Agasi. Na jednom događaju 2017. godine, kada je on postao Novakov trener, ceo dan sam ga jurio. Zapravo, glavni vinovnik je bio njegov PR, koja je novinare “vrtela” čitavog dana. Posle 15 sati čekanja ostao sam praznih ruku. Mada sam kasnije dobio intervju, on nije bio bogzna šta i voleo bih da ga ponovim.

Drugi na spisku neostvarenih želja je Dirk Novicki. On je za mene božanstvo, iako sam isprva imao ambivalentan odnos prema njemu jer je moj idol bio Peđa Stojaković, bilo je tada neko rivalstvo između njih, makar u mojoj glavi. To se promenilo tokom Evropskog prvenstva u košarci u Srbiji i Crnoj Gori 2005. godine. Mi smo ispali u Novom Sadu od Francuske, a moji roditelji, brat i ja reč nismo progovorili u povratku u kolima.

Međutim, nisam želeo da propadnu karte za ostatak turnira te sam ispratio sve utakmice. I tu me je Dirk Novicki „kupio“ uzevši medalju dok je u timu nastupao, uslovno rečeno, sa grupom građana. Dirk je još taze „penzioner“. Sačekaću još koju godinu, pa ću pokušati da stupim u kontakt sa njim. Mislim da će to biti kruna moja karijere.

Kako ste došli na ideju da napiše knjigu „Sportsko novinarstvo“?

Sve je počelo kada me je moja profesorka sa FPN-a, Sanja Domazet, pozvala da održim predavanje studentima. Prihvatio sam i tokom predavanja ispričao pregršt anegdota što je naišlo na veoma lep prijem kod studenata. Međutim, kada sam kasnije porazmislio o svemu, zaključio sam da publici nisam preneo dovoljno korisnih stvari. E, zatim sam ponovo dobio poziv za novo predavanje, za koje sam se baš temeljno pripremio. To predavanje je, zatim, postalo kostur za knjigu Sportsko novinarstvo.

S obzirom na to da sam dosta rano počeo da se bavim ovim poslom, u međuvremenu sam mnogima bio i mentor. Shvatio sam da uživam u tome da pomažem drugima. Zaista je zadovoljstvo kada neko može da nauči na tvojim greškama i začas preskoči nekoliko stepenika koje ti nisi mogao da izbegneš. Tako se i rodila ideja za knjigu. Samo sam čekao pravi trenutak.

Kada je izbila pandemija, to je bila prilika da se usredsredim na knjigu, a jednom kad sam počeo da pišem, nisam prestajao. Pisao sam kao mahnit. „Istresao“ sam sve iz sebe za 7-10 dana, a potom je usledio lov na nedostatke u rukopisu.

Pošto nisam sportski komentator, obratio sam se Vladi Novakoviću i Nebojši Viškoviću, da oni pokriju to poglavlje. Sledeće na spisku su bile društvene mreže za koje se pobrinuo Ivan Minić i tako je sve bilo kompletirano i spremno za izdavanje.

Kome je vaša knjiga namenjena?

Primarna ciljna grupa, prema mom izvornom razmišljanju, jesu studenti i mladi koji bi želeli da se bave sportskim novinarstvom, kao i mlađe kolege koje su otvorene za sugestije i žele da se unaprede. Međutim, skorašnji Sajam knjiga mi je pokazao da je ciljna grupa daleko veća. Tu su se zadesili elektrotehničari, programeri i psiholozi. Od njih sam dobio komentare da im je, ono što su pročitali u toj knjizi, pomoglo da bolje rade i razumeju svoj posao.

Nedavno ste objavili drugo izdanje. Kakvi su planovi za dalje?

U drugom, dopunjenom izdanju učestvovali su ljudi koji imaju svoje uspešne profile na društvenim mrežama, gde otkrivaju tajne uspeha. Strahinja Ćalović iliti Aca Informacija, te momci koji vode Burazzers, Engleski fudbal i Vragolasti tenis su dali svoj doprinos.

Takođe, jedno poglavlje sam posvetio damama u sportskom novinarstvu, koje je definitivno nedostajalo u prvom izdanju. Na to me je navelo mnoštvo poruka koje sam dobijao od nežnijeg pola posle prvog izdanja.

Trenutno mi je na pameti pisanje knjige koje nema veze sa sportskim novinarstvom, već se tiče odrastanja u Blokovima, pohađanja srednje škole i fakulteta, te ličnih razmišljanja i strahova. Ipak, to se sve polako krčka, a supruga i ćerkica su mi sada apsolutni prioritet.

Tagovi

Pročitajte još:

Free Porn