Jedna neverovatna konstrukcija visoka 74 metra, iako srušena svega osam godina po izgradnji, i odavno “počivša”, držala je ipak postavljeni rekord u visini beogradskih zdanja sve do podizanja Palate Beograd 1974. godine, popularne “Beograđanke”.
Reč je o jednom čuvenom “padobranskom tornju” ili “kuli za parašutiste” koji je 2. juna 1938. godine svečano otvoren na tada novom i blještavom beogradskom Sajmu, na levoj obali Save, tik uz Most kralja Aleksandra.
Toranj je bio donacija već tada čuvene čehoslovačke kompanije “Škoda”, jednom poznate po svom ubistvenom oružju, posebno topovima i tenkovima, koja je u međuvremenu, posle Prvog svetskog rata počela da proizvodi i ono po čemu je i danas svetski poznata – automobile.
“Škoda” nije slučajno izabrala prestonicu Kraljevine Jugoslavije za ovu nesvakidašnju i jedinstvenu promociju: u to vreme, između 28. maja i 13. juna te godine, u Beogradu se odvijala prestižna Međunarodna vazduhoplovna izložba.
Na izložbi su svoje proizvode prikazali svi relevantni proizvođači evropske vazduhoplovne industrije tog vremena, od Velike Britanije i Francuske do Nemačke i Italije. Znalo se da je Kraljevina Jugoslavija u ozbiljnom uzletu nabavki aviona za vojne i civilne potrebe, i valjalo je ponuditi svoju “robu”.
“Škodin” marketing je bio zaista korak ispred svih: dok su najvažniji posetioci išli između štandova na kojima su blještale najnovije letelice, svima je pogled kretao ka ogromnoj rešetkastoj građevini, tornju.
Ne samo što je postognut apsolutni rekord u visini tadašnjeg Beograda već su Čehoslovaci gradu doneli novi izazov: kula je služila za amaterske skokove padobranom sa vrha.
Svaki posetilac ili posetitetljka mogao je da se prijavi za skok: do vrha je vozio lift, a padobran je bio elastičnom sajlom prikačen za posebnu platformu, pa su skokovi bili bezbedni.
Najbliže poređenje bilo bi sa današnjim “bandži” skokovima. U svakom slučaju, za ono vreme, bila je reč o vrlo uzbudljivom “ekstremnom sportu” kakav Beograd ranije nije video.
Jer, padobranstvo je u to vreme još uvek nova stvar: iako već u upotrebi na frontovima Prvog svetskog rata, prvi skokovi na našim prostorima odigrali su se tek 2. septembra 1926. godine na aerodromu Novi Sad kada je iz aviona iskočio potporučnik Dragutin Dolanski sa visine od 650 metara.
A 12 godina kasnije na grupnom skoku 10 padobranaca biće i prva žena padobranac tadašnje Jugoslavije, Katarina Matanović iz Zagreba.
Upravo će ona biti i prvi zvanični skakač sa „Škodinog“ tornja, kada će pred ogromnom publikom izvesti skok o kome će se u narednim danima pričati po „celom“ Beogradu.
Ipak, pre nje su probne skokove izveli „parašutisti“ Petrović, Dragulić i Depola, koji su proverili valjanost mehanizma i pouzdanost čitave zamisli.
Samo tokom te prve godine postojanja, sa “padobranske kule” su izvedena čak 3.164 skoka padobranom, i to ne samo pravih padobranaca već najviše publike koja nije mogla da odoli ovoj uzbudljivoj novini.
Nažalost, već 1941. godine čitav Sajam, pa sa njim i toranj, naći će se u potpuno novoj ulozi kao koncentracioni logor smrti “Semlin” koji su osnovali nemački nacisti po okupaciji zemlje za ubijanje Jevreja, Srba i svih ostalih koji su se borili protiv mraka nacizma i okupacije.
Na tornju su se nalazili jaki reflektori koji su osvetljavali obalu Save, kako bi sprečili eventualna bekstva logoraša, kao i nekoliko mitraljeskih gnezda, sa istom ulogom.
Iako je logor na Sajmu u proleće 1944. doživeo teško bombardovanje kada su američki avioni gađali železničku stanicu na suprotnoj obali, toranj je nekim čudom ostao netaknut.
Porušen je krajem 1945. godine, posle oslobođenja, iz nepoznatih razloga, najverovatnije jer je podsećao na logor.
Danas ne postoji ni najmanji trag njegovog postojanja. Tačna lokacija na kojoj se nalazio danas je teren fudbalskog kluba.
Izvor/Fotografije: kaldrma.rs
