Obnova je okončana proleća 2024. a početkom minulog decembra postavljena je dekorativna rasveta.
Na mestu s kojeg se delila smrt, život je našao čudne načine da opstane. Nakon Drugog svetskog rata, Centralna kula Starog sajmišta, gde su nacisti držali deo uprave koncentracionog logora u koji su pretvorili kompleks prvog Beogradskog sajma, decenijama je bila ispunjena umetničkim ateljeima, da bi se zatim našla prepuštena propadanju. U nju se uselili narkomani, beskućnici i porodice koje nisu imale gde drugo da odu. Razrušeni prostor ispresecan je pregradama koje su ruševine pretvorile u nešto nalik stanovima. Prostor za življenje je svakakvim konstrukcijama stvoren čak i u onom delu kule u koji se moglo ući jedino s limenog krova. Novi stanovnici su postavili cevi i sproveli ih naniže, ka kanalizaciji, da bi dobili sistem za pražnjenje toaleta. Nikla je čak i čajna kuhinja s roze pločicama. Život je istrajavao i čak se množio. Porodica koja je tamo ušla s dvoje dece, kad je došlo vreme da se svi isele, izašla je sa njih šestoro.
Oni kojima je zapalo da u prvobitno stanje vrate Centralnu kulu Sajmišta, nakon svega što je pretrpela, imali su pred sobom nemoguć zadatak. Original je trebalo obnoviti na osnovu istorijskih fotografija. Projekti po kojima je kula sagrađena nisu sačuvani. O izvornom stanju prostora, devastiranog i unakaženog improvizovanim dogradnjama, samo se nagađalo. Rekonstrukcija je bila nalik pokušaju da se iznova napiše knjiga koja nije ni pročitana, već samo prelistana, uz kratak sažetak na koricama kao jedini vodič.
– U dva navrata 2015, kada su umetnici iz kule iseljeni, i sedam godina kasnije, kada su stanari koji su koristili dva od četiri aneksa tog centralnog objekta, sagrađenog 1937. prema projektu arhitekte Aleksandra Sekulića, „Gradska čistoća” je iznela 20 tona đubreta koje je u tom prostoru zatečeno. Ni to što su ulazna vrata u kulu bila zazidana pre deset godina nije sprečilo narkomane, beskućnike, migrante da preko krova, razbijajući stakla, uđu u objekat. Dva puta je gorela. Očerupana je do mere da je iz nje sve odneseno što se moglo uzeti. Jedino nije delo Dušana Junačkova jer je bilo izliveno na podu. Sačuvali smo ga i biće izloženo u prostoru Memorijalnog centra – kaže Aleksandra Šević, autor projekta rekonstrukcije, sanacije i adaptacije Centralne kule i viši konzervator Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.
Radovi počinju u leto 2022, posle više od decenije čekanja da se sve kockice slože i da obnova centralnog objekta nekadašnjeg logora dođe na red. Pre toga osnovan je Memorijalni centar „Staro sajmište”, kao ustanova kulture koja će negovati sećanje na žrtve nacističkog logora na nekadašnjem sajmištu, Jevrejskog logora Zemun i Prihvatnog logora Zemun. Centar angažuje arhitektu Danila Dangubića da uradi koncept dizajn enterijera, koji se izvodi gotovo paralelno sa rekonstrukcijom kule.
Prvi zadatak bila je statička sanacija objekta koji je svega četiri godine od 1937. do 1941. korišćen u izvornom izgledu, kako bi se dobila fizička struktura zdrava za dalji rad.
– Pomoću dizalica kranova pristupili smo bliže svim segmentima objekta i konačno shvatili u kakvom je konstruktivnom stanju. Odlučili smo da obnavljamo autentičnim materijalom i da svi konstruktivni elementi budu sanirani u betonu. Elemente betonskih rešetki pažljivo smo demontirali na pet segmenata i kranom spustili na zemlju. U posebnim oplatama izlivene su nove, identičnih dimenzija, i montirane jedna na drugu kao lego i statički uvezane. Tek kad smo mogli da pristupimo tornju, zaključili smo koji su elementi i armatura statički povezani. Temelji jezgra i fasadnog zida bili su nepovezani. U prvoj fazi te 2022. obnovili smo i fasadu i izgled etaža jer je objekat do te mere bio prepravljen da su pojedini originalni otvori posle rata zazidani. Tamo gde su bile pune zidne mase otvarane su rupe, a zidovi izbušeni. Ceo proces rekonstrukcije snimio je izvođač radova konzorcijum firmi „Koto” i „Alp inženjering” – ističe Ševićeva.
Prizemljem Centralne kule sada dominira betonska tavanica kružne forme sa rebrima koja su zrakasto postavljena, a u njenom centru je prostor od betonskih stubova i dijagonala, sa opekom zidano liftovsko jezgro oko kojeg zavojito idu stepenice. Njima, kao i liftom, stiže se na prvi nivo, takođe izložbeni, sa kojeg se može izaći na prvu krovnu terasu koja je nekada bila prekrivena limom. Odatle se pruža pogled na grad i na preostale paviljone Starog sajmišta uz Brankov most: Italijanski, Spasićev, Čehoslovački, Mađarski, Turski. Oni su, za razliku od drugih, preživeli savezničko bombardovanje i već decenijama se koriste za najrazličitije namene bez obzira na to što su u logorska vremena bili pretvoreni u mučilište, mrtvačnicu…
– Kad smo obili malter sa zidova centralnog jezgra, ukazali su se ostaci najverovatnije još jednog stepeništa zarotiranog za 180 stepeni. To nas je navelo na zaključak da su bila dva spiralna stepeništa, jedno za silazak, a drugo za penjanje. U unutrašnjosti nije bilo lift kabine, ali smo na jednom od nivoa u zvezdastom podnožju zatekli troja liftovskih vrata. Bila su podloga za podnu ploču za jedan od tih improvizovanih stanova. Možda je lift pre rata bio spreman za ugradnju, a da nikad nije montiran. Ne možemo da tvrdimo da je sigurno postojao, ali šupljina originalno jeste. Svaki stanar na svom nivou podaščavao je liftovsko okno i koristio ga za ostavu – naglašava konzervatorka.
Liftom koji je ugrađen danas može da se stigne iznad prvog nivoa na još jednu terasu – zvezdastu gde se završava podnožje tornja. Tu je njegova poslednja stanica. Put do vrha tornja otvoren je jedino za ljude koji servisiraju objekat i da zamene zastavu na originalnom jarbolu od sedam metara, koji je posle restauracije vraćen na vrh tornja. Bez jarbola, visina Centralne kule, koja danas kao svetionik stoji na levoj obali Save, iznosi oko 40 metara.
– Visina prizemlja je više od pet metara. Prvi sprat ima klasičnu visinu i iznad terase počinje toranj koji se sastoji iz dva segmenta, zvezdastog dela, koji je u podnožju tornja od tri spratne visine, i kvadratnog sa perajima, kako nazivamo njegova četiri nivoa. Završna kocka je peti nivo. Ta kružna arhitektonska struktura sa četiri aneksa i četiri stepeništa svodi se na kvadrat u najvišoj tački. Aneksi su, pre rata, dok je kula bila prostor za sajamske izložbe, služili kao lokali koji su se izdavali i imali su ulaz spolja. Oni se posle rata zatvaraju, a otvaraju se unutrašnji kao veza sa izložbenim prostorom. Tri aneksa koristila su se kao stanovi sve do pre tri godine, a u jednom od njih šezdesetih godina rođena je žena koju smo zatekli ovde. Aneksi sada imaju i spoljašnja i unutrašnja vrata. U jednom su tri toaleta i tehnički blok, a preostala tri služiće kao podrška izložbenom prostoru, biće tu mesta za kustose i preparatora, prostor za predavanja, biletarnicu sa garderobom, knjižaru – navodi Ševićeva.
Obnova, koju je finansiralo Ministarstvo kulture sa 4,67 miliona evra, okončana je proleća 2024. Početkom minulog decembra postavljena je dekorativna rasveta. Ostalo je još da se uredi prostor ispred Centralne kule i da ona dobije stalnu postavku. U njoj se priređuju izložbe i organizuju ture za posetioce, tribine, ali još nije zvanično otvorena za širu javnost.
– To je najobimniji i najozbiljniji projekat i onaj na kojem je istraživanje, da bih došla do ulaznih podataka za rekonstrukciju, trajalo najduže od svih objekata na kojima sam radila, bilo kao konzervator ili kao konzervator i projektant, a bilo ih je mnogo. Uživala sam u tome da istražujem bez obzira na to što kod obnova istorijski vrednih zdanja nikada ne možete da budete sigurni šta vas čeka. Sa Centralnom kulom koja se u katastru vodila kao prizemlje, morala sam da prođem ceo postupak ispravne uknjižbe da bismo dobili građevinsku dozvolu. Sada sam sigurna da je proces obnove Starog sajmišta na koji se čekalo 70 godina počeo i koliko god bio spor i zahtevan – nema stajanja. Urađen je projekat za rekonstrukciju Italijanskog paviljona, treba obezbediti novac za njen početak – naglašava Ševićeva.
Dve domaće nagrade i nominacija za evropsku
Za obnovu Centralne kule Aleksandra Šević dobila je dve nagrade: Godišnju Društva konzervatora Srbije za 2024, čiji je član, i Nagradu grada Beograda „Despot Stefan Lazarević” za arhitekturu i urbanizam 2024. Nedavno je usledila nominacija za prestižno priznanje Evropske unije za savremenu arhitekturu – „Mies van der Rohe Awards 2026”.
Prva mi je posebno draga jer je došla od kolega, potvrda je struke, a druga ne samo mene i arhitektonske struke, nego je i društveno priznanje ovoj temi, obnovi, procesu. Fondacija „Mis van der Roe” nominovala je realizovanu rekonstrukciju, sanaciju i adaptaciju Centralne kule i rezultate ćemo znati maja 2026. Konkurencija je ogromna, a moje je zadovoljstvo što sam u dobrom društvu jer su svi domaći projekti koji su u trci već dobili različite nagrade – ističe Ševićeva.
Korekcija i želja Memorijalnog centra
Na inicijativu Memorijalnog centra „Staro sajmište” projekat je korigovan manjim izmenama namene prostora, ističe Aleksandra Šević.
– Njihova želja bila je da se Centralna kula obnovi u potpunosti kao izložbeni prostor, dok su objekat nekadašnje Tehničke škole
za dizajn kože adaptirali u svoju upravnu zgradu. Na taj način su dali primarni značaj sećanju na užasna stradanja Srba, Jevreja i Roma
koja su se desila na prostoru prvog Beogradskog sajma. Sa tog mesta posle Drugog svetskog rata počela je izgradnja Novog Beograda i na njemu je stvorena najveća likovna kolonija u regionu – naglašava Ševićeva.
