Kako se jedna devojka snalazi među dostavljačima hrane, kako izgleda juriti kroz beogradsku gužvu dok mušterija gladna čeka, ko daje najveći bakšiš, ali i može li sebe da vidi u istom poslu i za 10 godina, za portal Zadovoljna otkrila je Beograđanka Tanja.
– Jedino ljudi na Novom Beogradu ostavljaju bakšiš, i to dobar. Oni po centru, čak i na Vračaru – ništa, maksimalno 20 dinara, dok bakšiš sa Novog Beograda pokriva moje troškove hrane, pića i pola goriva – priča Tanja koja radi dostavu hrane.
Njen posao postao je jako popularan otkad je počela pandemija korone i otkad su ljudi sve manje izlazili po restoranima, a više naručivali kućnu dostavu hrane.
Zato u poslednjih godinu i po dana sve češće viđamo dostavljače koji na biciklama, trotinetima, peške, autom jure po gradu, po vrućini, snegu, kiši, vetru.
“Zaradila sam 70.000”
Pošto deluje da za taj posao treba imati debele živce, najviše zbog probijanja kroz gradsku gužvu, mnogi se pitaju – isplati li se, to jest koliko zarađuju dostavljači hrane.
– Moja primanja za prošli mesec su bila oko 70.000, s tim što od toga 30 odsto ide na gorivo – kaže Tanja.
Ona otkriva i kako je uopšte došla na ideju da se zaposli kao dostavljačica hrane, pre svega jer su dostavljači pretežno muškarci.
– Retko srećem koleginice, možda je jedan odsto žena dostavljača, ali sam primetila da se trude i bore. Na ideju da se zaposlim sam došla tako što sam srela baš dostavljačicu koja mi je rekla da postoji mogućnost zarade i do 4.000 dnevno. To mi je zanimljivo jer volim da zarađujem po angažovanju, to me podstiče. Nisam se dvoumila jer volim da vozim bajs i kola i nema pritiska, ako ga sam sebi ne napraviš.
Ipak, Beograd i presija nekako uvek moraju zajedno, pa je pitanje kako Tanja nalazi svoj mir dok gladna mušterija cupka, a ona je zakrčena u koloni.
– To se ipak dešava kad su gužve u gradu, kašnjenje na dostavu 10+ minuta, ali se trudim da slušam dobru muziku, malo meditacija i sve super.
Kaže i da rizičnih situacija u saobraćaju uvek ima, ali da se nekako snalazi dok u autu obilazi grad.
– Rizik je pogotovo kad se pojave ljudi koju driftuju po centru, ali uvek pazim i šta drugi rade oko mene i poštujem zlatno pravilo – ne diram telefon dok vozim. Neprijatnih situacija sa vozačima uglavnom nema, osim kada ja vozim kao muško.
Niko mi ne stoji nad glavom
A kakve su mušterije?
– Bila je incidentna situacija sa nezadovoljnom mušterijom koja je poručila suši, a kasnio je oko 45 min. Mušterija je bila ljuta i nije htela da plati jer joj ručak kasni. Podrška u firmi to rešava vrlo brzo i efikasno, te ja ostanem zaštićena. Ti ljudi su zaista izuzetno organizovani, puni razumevanja, pomognu nam u najbržem roku, izlaze u susret bez mnogo pitanja. I ne znam kako uspevaju da ishendluju toliko dostavljača. Dobro je i što uvek mogu da odbijem dostavu, da se odjavim, da pitam sve što me zanima i imam osećaj kao da smo tim, a ne stranci koji samo rade u istoj kompaniji.
I kad se sve sagleda, Tanja može jasno da izdvoji pluseve i minuse svog posla.
– Glavne prednosti su neodređeno radno vreme, količina zarade i sloboda jer ne volim da mi neko stoji nad glavom, a mane su gužva u gradu, kamere, parking, kašnjenje.
Tanja otkriva i šta se krije iza onih priča da dostavljači hrane zarađuju po 200.000 dinara mesečno i ide li i ona ka tom cilju.
Pitamo je i može li sebe da vidi u istom poslu i za desetak godina.
– Imala sam po dva neradna dana u nedelji, radila po pet do osam sati dnevno. Postoje ljudi koji jure bonuse i zarade od 200.000 i preko toga i, kad sam videla to, rešila sam da probam i ja. Međutim, ti ljudi rade od 11 do 23h. Zato ću ovaj posao raditi onoliko koliko izdržim jer, da bih zaradila više, moram da radim 10 i više sati. A ja volim svoje slobodno vreme, da se družim, da treniram boks, da se igram sa sestrinom decom… I imam planove za dalje angažovanje u sferi onlajn marketinga.
Izvor: Telegraf
