Nekada čuveni crveni kiosci sa viršlama, danas se retko viđaju. Bilo ih je na svakom ćošku, a jedan, koji će u oktobru napuniti 35 godina i dalje stoji na okretnici „šesnaestice“ na Novom Beogradu.
Magdalena, vlasnica kioska, seća se kako je po kiosk njen muž išao čak u Sloveniju.
Proizvodila ih je tada čuvena fabrika „Ingrad“ u Ljutomeru.
„Uf, uzbudljivo je bilo, ovde su radili vodovodne instalacije, struju, 42 papira sam skupila da bih to otvorila, kad je stigao kiosk to je bila atrakcija. Tu kada su ga spustili, kad je sve povezano kada smo sve papire dobili, bilo je uzbudljivo. Kad sam prvo jutro otvorila šalter i poklonila prvi hamburger – sva sam se tresla“, iskrena je Magdalena Marković.
U sličnim kioscima prodavali su se lozovi i karte za autobus, ali svi ih se sećamo zbog čuvenih viršli i žena koje su ih prodavale, u uniformama sa kačketima.
„Te viršle kojih se svi sećaju sa nostalgijom, bile su u jednoj zemički koja je stajala u jednom džaku, to je bilo ko zna koliko komada, i žena je imala mašinu na kojoj je sekla i ja sam uvek gledala kako tom brzinom seče, Tu su bile i kobasice naravno i kao prilog je bio samo senf“, dodala je Magdalena.
I naravno ništa bez jogurta u tetrapaku.
„A mi kad smo počeli 86. godine, bio je jogurt zemunske mlekare, koji je čovek ostavljao ovde na šalteru po četiri, pet onih korpi i sad, pošto mi otvaramo u pola sedam, a neki dolaze na posao u šest, mi dođemo, a ono fali ceo red jogurta, ono oko 10 sati dolazi komšija po komšija – e mi smo jutros uzeli jogurt niste bili tu, evo došli smo da platimo“, ispričala je Magdalena.
Kada je ekipa počela da snima prilog o kiosku sa viršlama, termometar je pokazivao 42 stepena, posle pola sata 45. U šali, oni koji u kiosku borave, kažu da im je, kada izađu, napolju kao u klimatizovanoj prostoriji.
Magdaleni to ne smeta, sa istim žarom radi kao i prvog dana. Ali brine za kiosk, misli da mu je vreme za penziju.
„Mi smo imali toliko posla da je pekar dolazio na sat vremena i donosio robu. I baš mi se ispunila želja da radim ono što volim, znači da pravim lepu hranu, dobru hranu, da ljudi budu sigurni kad jedu kod mene, tako i danas, to mi je ceo život“, iskrena je Magdalena.
A život čuvenog K-67 kioska počeo je 1967. godine, udahnuo mu ga je mladi slovenački arhitekta Saša Mehtig.
Kada je počela serijska proizvodnja, čekalo se i po nekoliko meseci na isporuku, a koštao je kao tri fiće. Ovi kiosci stigli su i do Kamčatke, Stokholma i Tajms skvera u Njujorku.
Izvor: RTS
