Uroš Petrović: Genije iz novobeogradskih blokova

Višestruko nagrađivani pisac knjiga za decu prepunih glavolomki i zagonetki, nekadašnji predsednik Mense Srbije, fotograf čiji su radovi uvršteni u Windows pozadine, nosilac neformalne titule najpametnijeg Srbina… Uroš Petrović u intervjuu za 011info govori o svom odrastanju u peščari znanoj kao Novi Beograd, “tituli”, pisanju prvog romana, borbi za svoje mesto pod suncem, ljubavi prema sadnji drveća i razmrdavanju vijuga sa klincima i klincezama.

Rođeni ste u Gornjem Milanovcu, ali ste se već sa osam godina preselili u Beograd. Tačnije u blokove. Kako je tada izgledao taj kraj?

U Beograd sam se doselio kada je otac dobio poslovnu ponudu koja se ne odbija. Skrasili smo se na Novom Beogradu, u bloku 70. U to vreme, 1975. godine, postojali su samo blok 45 i blok 70, dok je sve okolo bila peščara puna zečeva, lisica i barskih ptica.

Savska obala je bila potpuno neuređena i obrasla rastinjem, što je bio dar sa neba za nas klince. Jasno se sećam jednog rastinja, koje ni dan-danas nisam uspeo da identifikujem iako poznajem na stotine biljaka, koje je „dušu“ dalo za pravljenje strela. (smeh)

Imao sam sreću što je stan u kome smo živeli imao golemu teresu, pa bih svako malo donosio biljke i sadio ih u žardinjere, sve u nadi da će se primiti. To mi je pošlo za rukom sa ogromna dva oraha, koji sada rastu na Kosmaju i podsećaju me na to koliko imam godina. (smeh)

Tako je i počela moja „opsesija“ biljkama. Koliko vodim evidenciju, do sada sam zasadio 1130 raznih stabala na raznim (ne)legalnim lokacijama! (smeh)

U koju ste školu išli?

Isprva, nastavu sam pohađao u soliterima, tačnije sve dok nije bila završena OŠ „20. oktobar“, koja je slovila za najmoderniju školu na Balkanu. Odeljenja su bila smeštena u soliterske vešernice. Dobar deo drugara iz odeljenja je bio poput mene, tj. „došljaci“. Ponosan sam na činjenicu što se i dan-danas družim sa nekoliko njih. Nisam dopustio sebi da ih zaboravim i da nas vreme i život rastave.

Kada je nova škola bila završena, krenuli smo u nju puni sebe. Kao što rekoh, bila je najmodernija. Imala je bazen, savremene učionice, specijalnu podlogu u fiskulturnoj sali i druga čudesa. Što se tiče samog uspeha u školi, išao sam na takmičenja iz matematike, ali istovremeno sam voleo i društvene predmete. Sve me je zanimalo.

Prvo radno mesto mi je bilo u državnom preduzeću i to na poziciji samostalnog komercijalnog referenta. Kada sam stekao neophodno iskustvo, prešao sam u predstavništvo jedne nemačke firme. Iako je sve išlo dosta glatko, interesovale su me druge stvari, pa sam tako držao prodavnicu akvarijumski ribica i kornjača u Beograđanci. A posle toga i firmu za dizajn koja se uglavnom bavila muškom garderobom – inspiraciju sam tražio u međuratnoj modi.

Kao što vidite, oduvek sam voleo da iskusim više stvari istovremeno. Primera radi, svojevremeno sam čak prodavao kvarcne peći na procenat i fotografije na stadionima, te snimao i slikao svadbe. Sećam se da sam teglio onu glomaznu „Panasonik“ kameru. Dakle, svašta sam probao u životu.

Kako ste počeli da pišete?

Poriv da sednem i nešto napišem javio se 2002. godine. Ne znam šta me je tačno navelo na to, ali bilo je više mogućih okidača: velika porodična biblioteka, serijal Vinetua od Karla Maja, autobiografska dela Džeka Londona, ritam Beogradskog sajma knjiga. Jasno se sećam posete potonjem i posmatranju izlagača sa drugog prstena Hale 1. U tom trenutku pomislio sam kako bi bilo divno da postanem deo njega, ali ne samo kao posetilac i konzument, već kao autor i da se moja knjiga nađe među milionima drugih. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da je to prelomilo, ali jeste imalo svoj udeo.

Uzgred, mala digresija. Beogradski sajam knjiga je pravi fenomen u svetu. Bio sam na raznim sajmovima, ali nigde nije kao ovde. Veliki sajmovi knjiga, poput onih u Frankfurtu i Bolonji, uglavnom služe za sklapanje poslova.

Elem, seo sam i počeo sam da pišem roman u žanru epske fantastike. Nisam imao nikakve planove za dalje, jedini cilj mi je bio da ga završim. Kad god bih seo za volan, vozio bih polako kako ne bi slučajno došlo do nekog udesa zbog kog ne bih mogao da završim knjigu. Eto dokle je išla moja opsesija sa privođenjem knjige kraju. (smeh)

Kako je tekla objava i prodaja te knjige?

To je bio roman od 300 strana pod nazivom „Aven i jazopas u Zemlji Vauka“, koji sam izdao sam, bez ikakve profesionalne lekture. Lično sam nosio primerke u knjižare i nudio im da ih stave na police. Čak sam rukopis slao na raznorazne konkurse za dečju književnost, ali niko nije hteo ni da pogleda. Tada su knjge za decu bile uglavnom tinejdžerske avanture ili zbirke pesama, dok je moja bila pisana kao enciklopedija alternativne evolucije, epska saga sa primesama horora.

Međutim, poslao sam ipak knjigu na jedan prestižan konkurs na kojem, naravno, nisam postigao nikakav uspeh. Međutim, preko jednog člana žirija Jovana Ljuštanovića, roman dospeva u ruke njegove supruge, doktorke književnosti, Ljiljane Pešikan Ljuštanović, koja je u toj knjizi prepoznala nešto što drugi nisu. Reči hvale i ohrabrenja uputila mi je preko mejla, (inače u to vreme imati mail je bila prava egzotika), koji sam na svu sreću ostavio na poleđini knjige. Tako je sve krenulo.

Isprva su mi biblioteke otkupile pola ukupnog tiraža, da bi ubrzo naručile više primeraka moje knjige nego li knjige koja je te godine osvojila NIN-ovu nagradu. Zašto? Ni dan-danas nemam odgovor na to pitanje. Uglavnom taj roman je završio u 176 biblioteka u Srbiji.

To je rezultovalo mojim preispitivanjem svoje dizajnerske karijere, koja je, da bi se izbor zanimanja još i otežao, bila uspešna. Ipak, kada su prihodi od književnosti postali sasvim dovoljni za pristojan život, pisanje je postala moja preokupacija. Verovao sam da će se to dogoditi posle desete knjige, a zapravo desilo se posle sedme. To je bio spoj srećnih okolnosti i agilnog izdavača, što smatram da je bilo presudno.

Taj agilni izdavač je Laguna. Kako je došlo do saradnje?

To je vrlo zanimljiva priča. Iako Laguna u to vreme nije objavljivala domaće autore, to me nije sprečilo da pokušam da se izborim za svoje mesto pod suncem. Naime, bez ikakvih očekivanja, ugovorio sam sastanak sa vlasnikom Lagune, jer dok pokušavaš – živ si.

Prethodan rad u nemačkoj firmi me je naučio da je prevremeni dolazak na sastanak gotovo jednako nepristojan kao i kašnjenje, pa sam vreme do zakazanog susreta kratio u obližnjoj radnji „Sve za 60 dinara“. Čisto iz potrošačke pristojnosti, kupio sam veliku kinesku lupu.

Na sastanku sam se pojavio tačno u minut, a preko puta mene je sedeo osnivač Dejan Papić. Kako forma nalaže, razmenili smo vizit-karte. Moja je bila vrlo minimalistička, sa strelicom i sitnim ispisanim kontakt podacima. Verovatno želeći da se naruga tom dizajnu, upitao me je da li uz nju ide i lupa.

Brže-bolje sam odgovorio potvrdno, te izvadio iz kese onu golemu lupu i poklonio mu je. Isprva je ostao bez teksta, a potom je prasnuo u smeh i pozvao sekretaricu, poručivši joj da donese piće i ugovor, a da nije pročitao ni jedan red moje knjige.

To mi je zaista promenilo život. Izašle su mi tada dve nove knjige, „Zagonetne priče – knjiga prva“ i „Zagonetne priče – knjiga druga“, te lektorisana verzija „Avena i jazopasa u Zemlji Vauka“. Danas iza sebe imam 21. knjigu sa preko 160 izdanja, kao i gotovo pola miliona prodatih primeraka. Knjige su mi objavljene u Italiji, Mađarskoj, Grčkoj, Češkoj, Sloveniji, Makedoniji, Rumuniji itd.

I tako ste postali dečji pisac, a šta ste vi čitali kao dete?

Redovno su se čitali krimi romani od Agate Kristi, kao i stripovi. Ja sam oduvek bio pobornik stripova. Oni tada nisu bili na glasu, dok danas konačno pokazuju svu svoju vrednost. Recimo, logično je da čitanje stripova stvara direktne veze između vizuelnog i verbalnog dela neuronske mreže u samom mozgu.

Stripove nisam samo kupovao, nego sam ih i čuvao. Kada su mi određene stvari postale važnije u životu, deo njih sam prodao, ali sam sačuvao prva četiri broja „Lunov Mangus Stripa“ i „Zlatne serije“, kao i neke bisere poput kompleta „Asteriksa“.

Koji strip vam je bio najdraži?

To je sve zavisilo od perioda do perioda. Bilo je vremena kada mi je „Zagor“ bio omiljeni, pa onda ovi humoristički, poput “Alan Forda”, „Asteriksa“ i „Taličnog Toma“. Voleo sam i „Ripa Kirbija“, koji je bio detektiv, pa onda „Fantoma“.

Vredan spomena je i strip u okviru „Politikinog zabavnika“, kao što je „Džepna armija“. Tu je bio i fudbalski strip „Niper“, koji je objavljivao splitski izdavač na nekom ubogom papiru. Sećam se da sam jurio po gradu da ga pronađem, jer ga je svega nekolicina kioska držala.

Uroš Petrović test inteligencije

U narodu je uvrženo mišljenje da je život daleko lakši uz visoku inteligenciju. Šta vi, kao nekadašnji predsednik Mense, mislite o tome?

Na tu temu možemo naširoko da pričamo. Najpre treba da razlučimo o kojoj vrsti inteligencije govorimo. Ako ćemo iskreno, jedina prava i tačna definicija termina inteligencija jeste sposobnost rešavanja testova inteligencije.

A šta meri test inteligencije? Kako vam ide rešavanja tog testa. Sve ostalo je „klizav teren“. Međutim, upoznavši sve te visoko inteligente ljude, što kroz našu Mensu, što kroz svetsku, sem zavidnog rezultata u rešavanju matrica, svi oni imaju jedan zajednički imenilac i to je radoznalost.

Obrazovanje, bogastvo, uspeh u životu nemaju nikakve veze sa tim. Samo radoznalost. To se najbolji primeti kada ste u takvom društvo – svakoga zanima sve živo: od NFT-a i kripto valuta do vezivanja čvorova.

Sve u svemu, visoka inteligencija je relativan pojam. Svako od nas se susretao sa pastirima ili planinskim ljudima, koji čim izuste nešto raspamete vas svojom mudrošću i dubinom. Sa druge strane, dogodi se da upoznate nekog učenjaka i razočarate se.

Kako ste postali deo Mense?

Opet ta radoznalost. Kada sam napuštao nemačku kompaniju, radio sam neki psihološki profil. Tom prilikom sam dobio savet da se okušam u Mensi. Kada sam gledao onaj njihov opskurni sajt, bilo mi je simpatično šta sve rade. Dok sam bio poslom u Novom Sadu, uradio sam test na Medicinskom fakultetu, a kasnije iz znatiželje sam radio još neke testove.

Rezultat na jednom od tih testova je dospeo u RTS-ovu emisiju „Kvadratura kruga“, gde sam prilično zbunjeno govorio o svom ostvarenom rezultatu. Posle toga izlazili su članci u novinama o meni sa sumanutim naslovima, poput „Najpametniji čovek u Srbiji“, što doduše jeste bilo dobrodošlo kao promocija moje prve knjige, ali kasnije je preraslo u manje poželjne efekte. Kad god bih u nekoj oblasti nešto postigao, to bi se uvek provlačilo. Recimo, četiri moje fotografije su bile zvanični skrinsejveri za Windows. Takođe, dvaput sam uzimao prve nagrade “National Geographic”. No, šta god uradio, uvek bi se u razgovoru pominjao taj test. Ipak, na kraju sve to nije ni tako loše ispalo.

Uroš Petrović predsednik Mense

Poznati ste po kvizovima. Kako ste dospeli u te vode?

To datira od malena, kada sam rođenom bratu i braći od strica sastavljao kvizove, ponajviše po ugledu na “Kviskoteku”. Redovno smo pratili sve aktuelne kvizove. To nije prestalo ni kada sam 1985. godine služio vojni rok u mestu Visoko u Bosni i Hercegovini. To je, inače, varošica koju sam u pismima opisivao kao „malo i čudno mesto, u podnožju brda u obliku piramide, koje deluje da tu geografski ne pripada“. (smeh)

Elem, pravio sam tokom obuke kviz za čitavu kasarnu i to po imenu „Tito, revolucija, mir“. (smeh) I pored tako dosadne zadate teme, učinio sam ga veoma zanimljivim, postavljajući pitanja u vezi sa Brozovim psom, pećinom, itd.

Nakon toga, kako to obično biva u životu, kada nešto volite, to vas „tera“ da se time bavite. Tako da sam kasnije u karijeri pravio pitanja za mnoge kvizove, od „Genijalaca“ do „Multimilionera“ sa Gagom Nikolićem, kao i za prve četiri sezone „Potere“. Poslednje što sam radio bio je kviz „Lavirint“, gde sam se pojavljivao kao Tvorac lavirinta i najteža prepreka za takmičare. To je bio kviz za celu porodicu. Po njemu me i danas prepoznaju ljudi čak i iz regiona.

Imate li neku anegdotu sa snimanja kvizova?

Da, i to kakvu. Dok sam bio predsednik Mense vodio sam članove da se takmiče u jednom specijalnom serijalu „Slagalice“. Sve vreme su me nagovarali da učestvujem, ali ja nisam hteo da kvarim „imidž“. (smeh)

Ono po čemu se ta emisija izdvaja od drugih jeste komična scena između sada pokojne Milke Canić i mene. Naime, tokom snimanja, i ona me je ubeđivala da se oprobam. Ja sam joj šaljivo poručio kako to ne bi bilo pošteno prema ostalima, pošto sam vidovit i znam pitanja unapred.

S obzirom da pitanja dolaze zapečaćena u koverti, Milka je odlučila da testira moju „vidovitost“. Pitala me je šta je rešenje sledeće asocijacije, a ja sam joj nehajno odgovorio da je rešenje jedna lepa „boja“, na šta se ona slatko nasmejala i otišla da proveri.

Kada se vratila, bila je bleda kao krpa. Rešenje asocijacije je glasilo „bordo“, što ju je zauvek ubedilo da sam vidovit. Po završetku snimanja, odvukla me je u stranu i upitala: „Uroše, hoću li se ja udati?“ (smeh)

Veliki ste ljubitelj prirode, zar ne?

Tako je, obožavam planine i šume. Čak i pasionirano sadim drveće Ta moja ljubav prema sađenju datira od omladinske radne akcije 1984. godine. Tom prilikom smo u Deliblatskoj peščari krčili i pravili protivpožarne puteve, te smo sadili četinare od dvadesetak centimetara.

Igrom slučaja, pre par godina išao sam na književni susret nedaleko od Deliblatske peščare i namerno sam svratio da pokušam da nađem mesto gde smo sadili ta stabla. I, mogu vam reći, to su sada ozbiljne šume, pune ptica i hlada.

Pročitao sam da je jedno drvo može da podari količinu kiseonika za doživotne potrebe određenog broja osoba, tako da sam tom silnom sadnjom iskupio i članove porodice i dobar deo prijatelja. (smeh)

Zašto preferirate rad sa decom?

Sve je počelo od prve napisane knjige. Već na prvim književnim susretima nisam želeo da čitam odlomke, to me nije zanimalo. Po objavljivanju „Zagonetnih priča“, koje su sada doživele 25. izdanje, počeo sam da postavljam zagonetne priče i stvaram interakciju sa najmlađima, te da napravim atmosferu takvu da na kraju svi prisutni budu i pomalo zatečeni i pomalo razočarani kada se umna avantura prekine.

Tome ima par decenija i dan-danas traje, s tim da sam se ii dodatno zveštio u međuvremenu. Zaista ne bi valjalo da tupkam u mestu. (smeh) Ovog leta sam boravio na više NTC kampova, koji su namenjeni razvoju motoričkih i kognitivnih sposobnosti dece u predškolskoj i školskoj dobi. Takođe, sa mo0jim prijateljem i kolegom, legendarnim Ljubivojem Ršumovićem, radio sam sa decom darovitom za pisanje na kampu akademije “Saradnici Sunca”. Bio sam na književnoj turneji po crnogorskom primorju i Hercegovini.

U konačnici, volim da radim to tzv. razmrdavanje vijuga na svaki mogući način.

Tagovi

Pročitajte još:

Free Porn