Avangardna umetnica Slađana Milošević preminula je u utorak u 69. godini u Zemunskoj bolnici posle kraće i teške bolesti.
Naša ekipa je opet, dan nakon što se tužna vest pojavila u medijima, posetila zgradu na Novom Beogradu, gde smo sreli neutešnog Stevana Stevanovića, Slađaninog najboljeg prijatelja, s kojim se druži još od osnovne škole.
– Slađana i ja smo imali prvi orkestar još u sedmom razredu osnovne škole. To je trajalo dve godine, a posle smo krenuli različitim pravcima. Svirali smo i 1979. godine nekoliko meseci. Družili smo se sve vreme, ali s prekidima kad je bila u inostranstvu. Poslednjih godinu dana viđali smo se maltene svaki dan. Ja sam bio taj koji je brinuo o njoj i psu, donosio sam hranu kad ljubimac nije bio kod mene – rekao nam je na početku Stevan, a onda opisao i njihov poslednji susret:
– Slađana je bila tvrdoglava za terapije i lekare. Sama se bila lečila, teško joj se bilo suprotstaviti. Pokušavao sam da je ubedim, pa je zbog toga dolazilo i do rasprave između nas dvoje. Od jesenas sam bukvalno dva puta dnevno dolazio jer joj je bilo loše. Nisam očekivao da će se ovako završiti. I sad sam bio optimista. Ja sam i zvao Hitnu pomoć. Jedva sam je ubedio da mora u bolnicu. Otpratio sam je do intenzivne nege. Tamo me je uhvatila i stegla s obe ruke i vikala: „Upomoć, upomoć!“ Nije volela bolnice, jer je imala loše iskustvo. Ali osoblje u Zemunskoj bolnici je bilo izuzetno ljubazno.
Stevan tvrdi da je, bez obzira na tešku bolest, Slađana imala velike planove:
– Slađana je jedno vreme imala lagodan život. Njoj su trebala tri života da ostvari sve planove. Ona je i sad imala planove. Planirala je da ide na more. Pitala me je da idem s njom u maju. Planirala je i doček sledeće Nove godine. Imala je milion ideja. Svašta je započela, međutim, nije to dovršila. Bila je ličnost koja je volela perfekciju, savršenstvo, zato je bila teška za saradnju i s pojedinim muzičarima i s onim koji su navikli to da odrade. Ona nikad nije odrađivala posao. To je moralo sve da bude po njenom. Što se tiče života, ti njeni počeci su bili teški i u Rusiji, u Kijevu… To je bilo dosta gorko. Čak smo se i slikali često u poslednje vreme. Toliko se slikala da nisam mogao da se okrenem. Toga mi je preko glave. Nije padala u depresiju, ali nekada u ovoj bolesti joj se to dešavalo. Kad je bila nemoćna da radi, govorila je: „Šta će mi ovako ovaj život!“ Onda sam je ja tešio da ima brata Gorana, da ima psa, obožavaoce… – istakao je Stevan.
Naš sagovornik nam je ispričao i da je u kontaktu sa Slađaninim rođenim bratom Goranom Miloševićem.
– Juče sam bio celo popodne kod njenog brata, do dugo u noć sam bio s njim. On sad spava. Očekujem sad da se probudi, rekao sam da neću da ga probudim. Hoću da ga obiđem. Nije se osećala shvaćeno ovde. Nisu svi razumeli to. Ljudi koji su nešto loše pričali o njoj uglavnom je nisu poznavali ili je nisu razumeli. Ona je bila izuzetno jaka osoba, stabilna, ali je umela da se razneži, bila je osećajna. Ja joj, recimo, donesem doručak, ona uzme da jede i uz plač mi kaže: „Znaš koliko je beba sada gladno?“ – uz plač je završio Miloševićkin najbolji prijatelj za Kurir.
Čeka se odluka
Želja joj je bila da počiva pored oca
Vreme i mesto sahrane Slađane Milošević još nisu poznati.
Prema našim saznanjima, njeni prijatelji još uvek čekaju odluku nadležnih da li će biti odobreno da bude sahranjena u Aleji zaslužnih građana. Ukoliko do toga ipak ne dođe, Slađana će, prema sopstvenoj želji, biti sahranjena pored svog oca na jednom beogradskom groblju, u najužem krugu porodice i prijatelja.
Vest preuzeta sa sajsta Kurir.rs
